Дивљина Арабије

Прави мајстори преживљавања на песку су животиње које су пре само четрдесет година биле на самој ивици изумирања - орикси. Захваљујући њима је настао мит о једнорогу.

Били су жртве своје лепоте - због ње су их много ловили. У једном тренутку у дивљини је остало само осам примерака, али су напори да се спасу уродили плодом. Сад више од пет стотина орикса лута пустињама Саудијске Арабије, Омана и Уједињених Арапских Емирата. За њихов опстанак најважније је стално кретање. Имају изузетну способност да нањуше кишу негде у даљини, а прећи ће више стотина километара како би стигли до вегетације која после ње ниче.

Способност кретања по великој врућини и проналажења хране у најсуровијим пределима заиста је изузетна и омогућава ориксима да упркос најтежим условима увећавају своју бројност.

Можемо се надати да ће орикси, пошто су се вратили у пустињу којој припадају, и у далекој будућности бити живи симбол тог моћног пешчаног мора.

Пустињска ноћ

Многе приче збирке „Хиљаду и једна ноћˮ приповедају о чаробним животињама које се склањају од пустињске врелине и излазе само ноћу.

Необичан арапски гекон лови инсекте. Његове велике очи одлично виде у мраку. Пошто нема капке, језиком уклања песак.

Рогати поскок је једна од најотровнијих пустињских змија. Рогови служе као камуфлажа кад се нађе међу ретком травом. Већина отровница свој плен чека у заседи, али у пустињи, где хране има мало, оне морају да прелазе велике раздаљине. Бочно кретање помаже им да укроте меки песак.

Стратегије преживљавања у песку

Средином дана температура ваздуха достигне чак 52 степена Целзијуса, а песак се загреје и до невероватних седамдесет. Та врелина брзо би убила већину животиња.

Високе дневне температуре терају многе животиње да се укопају у песак. На само четрдесет центиметара дубине песак је за више од педесет степени хладнији. Глатка крљушт на кожи и нос у облику торпеда гуштера најважнији су трик да се умакне врелини. Бодљорепе агаме своје јазбине деле са шкорпијама.

Ако агама може да издржи дневну врелину, пустиња је само њена. Она  има праву стратегију за то. Као сваки рептил, и она мора да се загреје. Спљоштиће тело како би упила сунчеве зраке.

Црна боја је најподеснија, јер упија чак деведесет посто сунчеве енергије. Али на врелом пустињском песку, гуштер се довољно загреје за само неколико минута. Брзо дахтање спречава да му се мозак прегреје док изводи свој најбољи трик.

Агамино тело пролази кроз потпуну трансформацију. Црни пигмент се повлачи из њене крљушти. Нова, светла кожа сад одбија већину сунчевих зрака. Тако агама постаје најхладнији гуштер на свету.

Приредила Тања Чанић-Млађеновић