Зашто музичар отказује концерт

Нажалост, велики уметници су пре свега дисциплиновани, радни и у сваком послу педантни људи, тако да их је лакше упоредити са часовничарима и архиварима, него са штићеницима метафизичких сила. Можда звучи парадоксално, али управо њихов посао неумитно захтева уредност и прибраност.

Нема никакве сумње да сваки прави уметник мора притом да сузбија већи број хипертрофираних инстинката и да ʼсординираʼ повишене амплитуде својих унутрашњих вибрација.

Најпосле, велики човек је самим тим и необичан; не можемо тражити од њега да буде ʼлудʼ на сцени и ʼнормаланʼ код куће. Он се труди, разуме се, али није чудно што у томе не успева увек.

Но зашто бисмо ишли тако далеко? Довољно нам је схватање да уметник мора располагати једном јачом дозом сензибилности, те да мора бити способан за натпросечне психичке екситације. И опет, није чудно што те увећане, нагомилане дозе изазову, с времена на време, шокове који смањују степен одговорности погођеног.

Бенвенуто Челини у аутобиографији спомиње да му је једном приликом папа дао опрост не само за сва прошла већ и за сва будућа убиства. Образложење је било да „тако изузетно обдарен човек не потпада под рутинске моралне законе".

Просечни, неспособни и губитници не смеју прекорачити правила

Поставља се питање ‒ да ли се може дозволити изузетном човеку да пређе преко правила писаних за просечне и (често) неспособне, као и да ли једна историјска личност има право на радијус дејства шири од оног који прописује етички бирократизам.

Победничког војсковођу, наиме, нико не пита да ли је могао уштедети два, или чак хиљаду живота. Али просечни, неспособни и губитници не смеју прекорачити правила, зато што не знају шта да учине са вишком компетенције; сем да је злоупотребе.

Вративши се назад на наше уметнике, „ен-димензионална бићаˮ, анализирамо оправданост отказивања наступа. (Само значајни људи изазивају потребу за анализом, само нас они изазивају да им се супротставимо; безначајне тапшемо по рамену да бисмо их утешили.) Овлаш сагледано, могли бисмо да разлоге љутито „прилепимо" његовој мушичавости, ексцентричности или зловољи.

Међутим, ако бисмо смогли довољно емпатије и удубили се у ситуацију, највероватније би нам се указало једно големо брдо одговорности испод кога самољубиви уметник није успео да се извуче.

Последично - публика греши ако се, поступцима славом овенчаног уметника, осети омаловаженом. То би било на месту само у случају да је овај изашао на сцену, равнодушан према исходу концерта. Али осетивши пред њим (исходом) тако голем, тако очигледан, тако несавладив страх, маестро заправо аудиторијуму одаје једно сасвим ретко и неочекивано признање, што је збиља вредно сваког поштовања.