Истинита бајка о ћелији

Истиниту бајку људског организма започињемо моћним ћелијама ендокриног система, које другим ћелијама „говоре" шта треба да раде и како да се понашају у зависности од стања организма.

Како за Интернет портал РТС-а истиче Анђелка Исаковић, докторка Института за медицинску и клиничку биохемију Медицинског факултета у Београду, те ћелије скенирају целокупан организам и, у зависности од здравственог статуса, одређене молекуле излучују у крв. Управо путем крви, ти молекули долазе до удаљених делова организма, до других ћелија и изазивају реакцију ткива.

Колико заиста знамо?

Данас о ћелији знамо много више него у време када је пронађена. Нови подаци о томе како функционише, живи и ради умножавају се таквом брзином да се свеукупна знања о ћелији дуплирају на сваких неколико месеци, истичу стручњаци. Ипак, и поред великих напора научника да открију како наша ћелија ради ‒ и даље не знамо све њене тајне.

„Често не схватамо да је, да би једна ћелија функционисала, у њеној цитоплазми, њеном садржају, потребно да дође до више хиљада различитих хемијских реакција", подсећа докторка.

Колико је ћелија паметна?

Фасцинантан је податак да ћелија не само да регулише различите процесе који се одигравају у цитоплазми већ је способна и да се прилагоди различитим околностима, екстремним у било ком смислу. У зависности од промена околности ‒ мења и врсту процеса.

Такође, она скенира све те процесе и покушава да утврди постојање грешака, па чак и да их исправи, истиче др Исаковић и даје илустративан пример: „Када примети да неки протеин не функционише како треба, ћелија најпре ʼсхватиʼ да нешто није у реду, а онда га и обележи и одвоји од осталих протеина. Затим се следи разградња како не би угрозио функционисање ћелија као целине."

Тимски играч

Често су наше ћелије способне да зарад функционисања организма као целине занемаре своју примарну тенденцију ка самоодржању.

Занимљиво је да ћелија обично остаје тимски играч, додаје Анђелка Исаковић и објашњава: „Уколико примети да се у њој догађају процеси који нису добри и да нема способности да све то поправи на одговарајући начин, ћелија ће схватити да је за цео организам боље да она више не постоји.ˮ

Тада се покреће програмирана ћелијска смрт ‒ високо селективан и контролисан процес у коме ће завршити са својим животом. Одређене ћелије више неће бити, али ће организам наставити да функционише.

„Оно што је мени, као некоме ко изучава ћелије, врло интересантно јесте то да, с једне стране, имамо озбиљан нагон за самоодржањем, који доводи до тога да се неки процеси покрећу а други заустављају, а с друге стране, свака наша ћелија зна да је део неке веће целине!", истиче др Исаковић.

Сви знамо, подсећа даље, да се у ћелији налази једро са наследним материјалом (ДНК) и много пута смо слушали да су гени одговорни за понашање ћелије као целине. Дакле, можемо слободно рећи да гени представљају неку врсту мозга појединачних ћелија и да контролишу њихово понашање.

Колико је способна ћелија

Данас се зна да ћелија може складиштити огромне количине података. Стручњаци који се баве меморијама покушавају да „измере" ту способност, па се помиње да се у ћелију могу „сместитиˮ десетине мегабајта, али докторка истиче да су бројеви неколико стотина пута већи: „Количине су огромне зато што једна ћелија има више хиљада различитих функција, више хиљада различитих хемијских процеса, и за сваки од њих се мора знати када, како и у којој мери треба да се одиграва".

ДНК носи информацију о понашању ћелије. Не смемо заборавити, напомиње наша саговорница, да се поред информација које су складиштене у самом једру, огроман број података и процеса одиграва независно од гена, што подразумева различите синтезе и разградње или уклањање токсина сопственог метаболизма.

„То значи да ћелија треба да прави енергију, што ради разграђујући хранљиве материје", објашњава др Исаковић. Органела, позната као митохондрија, заиста функционише као права електрана. Она претвара хемијску енергију у енергију корисну за сврсисходан рад ‒ за то да се мишићи згрче и опусте, за то да причамо, размишљамо, да срце пумпа крв у крвоток...

Шта ћелија воли?

Ћелији је, пре свега, потребно довољно енергије. „Када кажем да је ћелији потребно да се одмори, мислим при томе и на унос разних непотребних материја, стресове, на то да радимо преко својих могућности, стављамо себе у ситуације које нису пријатне. Ако нама нису пријатне, нису пријатне ни нашим ћелијама", објашњава наша саговорница и додаје да би човек требало да покуша да живи у миру са собом јер су онда и његове ћелије у миру саме са собом.

Топ-листа суперћелија

Поред већ поменутих ћелија ендокриног система са почетка текста, за његов крај докторка Исаковић заокружује кратку листу омиљених ћелија: „Ћелије имунског система омогућавају одбрану организма од разних штетних спољашњих и унутрашњих нападача. У складу са тим, те ћелије морају да комуницирају прво међусобно а затим да другим ћелијама кажу: постоји опасност, чувајте се".

Потпуно је фасцинантно да једна ћелија која се, на пример, налази у кожи, може сигнализирати ћелији која се налази у лимфном чвору да постоји неки проблем у кожи. Та ћелија затим оде из лимфног чвора у кожу и тамо помогне да се проблем реши, објашњава докторка Исаковић и закључује истиниту бајку о нашем организму: „Ћелије које изграђују нервни систем представљају најсофистициранију врсту ћелија, имају најспецифичније способности и дошле су најдаље у смислу диференцијације, стицања особина које друге ћелије немају. Њиховим радом цео наш организам функционише, оне контролишу све системе."