Матичне ћелије ‒ прошлост, садашњост, будућност

Генијални ум

Иако је наука узнапредовала, научници још не знају чему тачно служе матичне ћелије мозга, ни зашто имамо два типична региона у мозгу где се оне стварају током читавог живота. 

Наш саговорник др Иван Залетел, асистент на Институту за хистологију и ембриологију Медицинског факултета у Београду, превасходно се бави истраживањем матичних ћелија мозга, те потврђује да се свакодневно откривају нове ствари, информације се уклапају као мозаик, али и даље немамо целу слику: „Када бисте научнике питали зашто истражују матичне ћелије мозга и чему оне тачно служе, ја мислим да би вам ретко ко дао конкретан и тачан одговорˮ.

Али шта, заправо, поуздано знамо?

Дуго се сматрало да се рађамо са дефинитивним бројем неурона, који се, како старимо, смањује, објашњава наш саговорник. Међутим, та схватања су почела да се мењају пре шездесет година, када се појавио научник Алтман са информацијом о постојању матичних ћелија. Он их је први показао у одређеном региону мозга, тзв. хипокампусу, код пацова. 

„Када је изнео тај податак у престижним научним часописима половином шездесетих година прошлог века, веровали или не, није добио даљу финансијску подршку за своја истраживања, тако да је напустио место истраживача на чувеном МИТ-у", објашњава наш саговорник.
Истраживања нису вођена све до деведесетих година прошлог века, када се поново јавило велико интересовање за ту област, пре свега захваљујући развоју молекуларних техника.
„Данас знамо да ћелије мозга настају у тачно одређеном региону хипокампуса, али долазимо до великог питања - која је улога тих ћелија", каже др Залетел. Претпоставља се да у хипокампусу имају веома битну функцију у процесима учења и меморије, као и у току спавања.
Доктор истиче да ни данас није потпуно позната улога хипокампуса, који иначе учествује у бројним процесима ‒ од учења, преко спавања, до реакција на стрес, те не можемо са сигурношћу да тврдимо: те ћелије које се продукују баш имају задатак да учествују у неком од тих процеса.

Дуги низ година се истражује да ли можемо да утичемо на тај механизам. Крајем деведесетих година прошлог века први пут је показано да се неурогенеза тј. стварање нових неурона у мозгу, може на један начин модификовати, истиче наш саговорник и наставља: „Како? Утврђено је да, уколико експерименталне животиње излажете одређеној форми учења или физичког напора, ви можете да стимулишете стварање нових неурона. То је искоришћено за друге експерименте, па је показано да учење позитивно утиче на неурогенезу."

Изузетно је занимљив податак да су многа истраживања у сфери психијатрије експериментално доказала да и давање антидепресивних лекова може стимулисати стварање нових неурона.

„Проблем је што је већина тих података добијена на експерименталним животињама", каже др Залетел, „при чему је показано да то не може да се пренесе апсолутно на људе, јер је утврђено да је степен стварања нових неурона код одређених животиња чак десет пута већи него код нас".

Шта будућност носи

Наш организам ‒ складан механизам у коме изузетно мале промене могу довести до појаве болести или га извести из стања равнотеже ‒ чак и када се то догоди, има начине да се врати у равнотежу.

Савремена достигнућа која су допринела да научна фантастика постане стварност, потврђују да матичне ћелије свакако представљају садашњост, али и будућност медицине. Тренутно, највећа истраживања у области терапијске примене матичних ћелија односе се на лечење обољења кардиоваскуларног система, а на првом месту срчане слабости, од које болују милиони људи широм света.

Међутим, наш саговорник истиче да матичне ћелије нису „чаробни штапићˮ и да не могу поправити и излечити свако обољење:
„Истраживања матичних ћелија захтевају велика финансијска средства, па је самим тим и њихова употреба у терапијске сврхе још доста скупа и није доступна свима", закључује доктор Иван Залетел.