Понављање као мајка егзибиционизма

Бузони је налазио излаз у компоновању и теоријском раду. Музичари који се искључиво баве интерпретацијом све више су изложени физичкој и психичкој лабилности. Као примере, немачки критичар Герхард Кох наводи Владимира Хоровица, Глена Гулда, Фридриха Гулду и Мауриција Полинија. Када је реч о Артуру Бенедетију Микеланђелију (професору овог потоњег), његова је криза била тако тешка да се на прсте могу избројати концерти које је приређивао током последњих деценија живота, те притом својим ексцентричним понашањем и захтевима стављао на муке њихове организаторе.

Чвор, међутим, није тамо где га Кох види - у трагичном положају интерпретатора, него у томе што већина професионалних виртуоза уопште не манифестује знаке психичке кризе због нужног понављања исте представе.

Велики виолиниста Хенрик Шеринг, иако изванредно паметан и образован човек, стално је свирао неколико истих концерата, а нимало није одавао утисак да се досађује. Напротив - осим јавних наступа често је прихватао и обавезу да у слободном времену, на неким од безброј мастер-класова које је одржавао диљем Земљине кугле, опет и поново увежбава та иста дела са групицама састављеним од петнаестак младих свирача. Како му је то успевало?

Постоје два решења. Једни интерпретатори (они који нису досегли лакоћу овладавања једним музичким делом) са пуним оправдањем то изнова покушавају. Ми се не чудимо скакачу што стално, „још једном", диже летвицу на висину коју до тада није успео да прескочи. Ту нема проблема, јер нема елемената понављања ни засићености.

Што се осталих тиче, мајстора који све могу, и зато „још једном" понављају, изгледа да негују неку врсту егзибиционизма којем су средства индиферентна. Неизлечиво заражен бацилом успеха, велики виртуоз види пред собом само тријумф који га очекује са последњом нотом, и он врло хладно, макијавелистички, без гриже савести и непотребних комплекса ради тачно оно што том циљу води. Када би, уместо Бетовеновог или Брамсовог концерта, на рачун тог тријумфа требало расвиравати обичне скале, или „Магарећи валцер", вероватно нико од њих не би оклевао.

У прилог тој претпоставци говори и Кохово запажање у анализи Микеланђелијевог стваралаштва да он не само што не проширује свој репертоар већ га стално сужава, не би ли постигао што веће техничко савршенство, али уз ексцентризам који штети изразу извођених дела.
„Виси" питање: зашто погађати и претпостављати? Зар не бисмо могли да сазнамо суштину ствари из уста самих уметника, замоливши их да нам отворе душу и открију шта се у њој збива?
Немогућа мисија. Људи великог успеха (махом) нису искрени ни према самима себи.