Технологија у раном образовању

У Основној школи „Сандригам" у Лондону деца узраста од три до пет година време проводе у наменски грађеној приземној згради опремљеној столићима и столичицама, бојицама, коцкицама, слагалицама, кутијама са играчкама и реквизитима за спорт. На први поглед ‒ вртић као и било који у Србији ‒ док вам пажњу не привуче лаптоп рачунар са тач-скрином или интерактивна табла коју деца користе без надзора васпитача.

Завршно изненађење приређују четворогодишњаци који са васпитачицом уче да програмирају кретање пчеле-робота.

„Треба направити три корака унапред. Нађите тастер за ʼнапредʼ и притисните га три пута. Који тастер сад треба притиснути?" - говори васпитачица Рут Крајвен групици деце заинтересованој за програмирање робота и наставља да нам објашњава ‒ „ова играчка, која може да се испрограмира, деци помаже да прошире речник, науче речи које означавају правац, позицију; такође, помаже им да стекну вештине потребне за њено покретање."

Дакле, док уче прве кораке у програмирању, савладавају и многе друге вештине које ће им бити потребне у даљем школовању. О истом принципу учења сведочи и наставник анимације. У предшколски и основношколски програм укључено је прављење анимираних филмова.

У просторији опремљеној камерама, рачунарима и осталим дигиталним уређајима затичемо децу која пажљиво померају ликове исечене од картона и снимају „стоп-кадрове". „На крају ћемо их све повезати у један филм" - објашњава малишан коме нос не прелази висину стола.

„Њима је то веома занимљиво. Користе преносиве рачунаре, камере, снимају помоћу ајпода. Има ту много технологије, али то није суштина анимације. И у другим школама у настави сам користио анимацију јер сматрам да деца тако могу да науче различите вештине ‒ не само оне које се тичу технологије већ и вештину комуникације, слова, математичке низове. Такође се уче и тимском раду. Прво праве елементе филма а онда сарађују у финалној изради" ‒ објашњава Сајмон Ламберт, наставник анимације задужен за развој мултимедијалног сектора у Основној школи „Сандригам", са којим смо разговарали захваљујући сарадњи РТС-а и British Council-a.

Иако је дигитална технологија на велика врата ушла у британске вртиће и школе, и даље се поставља питање када и како почети са увођењем технологије у наставу. Мартин Бејли, промотер програма „Анимирај да би научио", сматра да са увођењем треба почети што раније, наводећи пример учења страног језика ‒ у Великој Британији деца доста касно почињу да уче страни језик, па им зато то тешко пада. Исти је случај и са наставом у области технологије ‒ што пре почну, то боље.

Страх од промена

Деца крећу у вртић са три-четири године и већ тада умеју да користе основне функције мобилних телефона и таблета. Међутим, у тако раном узрасту често се не користи пун потенцијал технологија.

„Али то није зато што их се деца боје, већ зато што их се прибојавамо ми, одрасли. Одрасли често не воле промене, а настава рачунарства се све време мења и развија. Наставници у Великој Британији често с муком прате све те промене и тешко им је да иду у корак са брзим развојем технологије", објашњава Бејли за РТС.

Наставници који су овладали технологијом убирају плодове свог рада. Метју Хејен, наставник у нижим разредима основне школе, то нам је и потврдио: „Деца користе лаптопове или ајподове. Веома су заинтересована. Више пазе на часу и слушајуˮ. Како каже, радо користе све оно што има везе с технологијом, и то не доживљавају као учење, већ као забаву. Још једна предност активности које се изводе на интернету: кад заврше задатак, деца одмах добију повратну информацију о тачним и нетачним решењима.

„Као наставник, не могу све време да будем уз све тридесеторо деце, али их зато рачунар одмах исправи ако погреше", додаје Хејен.

Дигитална технологија и образовање у Србији

У Србији су вртићи ретко опремљени дигиталном технологијом за свакодневни рад. Такви услови се могу наћи у неким приватним предшколским установама или у групи код ентузијастичне васпитачице Наташе Анђелковић из Предшколске установе „11. април" на Новом Београду. У њеној групи деца користе таблет за прављење анимираног филма од фигурица направљених од пластелина, слушају приче на мобилном телефону, уче сабирање играјући игрицу на рачунару, користе штампач када је то потребно...

Своја искуства у раду са децом предшколског узраста Наташа Анђековић преточила је у књигу „Дете и рачунар у кући и вртићу", али све што је урадила, урадила је својим средствима и захваљујући сопственом ентузијазму.

Данас се деца рађају у окружењу у коме доминирају дигитални уређаји. Готово сва деца из Наташине групе код куће поседују рачунар. То потврђују и мини-истраживања Жељке Бојић, наставнице нижих разреда Основне школе „Јанко Веселиновић" у Шапцу, која је за РТС нагласила да је у примени технологије у образовању најважнија улога наставника: „Није тачно да немамо уређаје. Већина деце у мом одељењу има мобилни телефон, десктоп рачунар или таблет, и све то може да се употреби у образовању. Дакле, важан је човек, наставник који усмерава рад са децом."

Технологија са образовним циљем

Дигитална револуција донела је огромне могућности за унапређење образовања, али је отворила и бројне проблеме у вези са безбедношћу, правном регулативом која прати развој те области, компетенцијама наставника, као и захтевима за улагање у специфичну инфраструктуру.

Без обзира на различита тумачења предности и мана динамичног развоја технологије, стручњаци су једногласни са тим да савремено образовање подразумева припрему деце за живот и рад у веку који су обележиле дигиталне технологије.

Наглашавају да сваки пут када се технологија користи у образовању то не треба чинити ради технологије саме већ ради унапред дефинисаних образовних циљева. То важи за све образовне узрасте, укључујући и оне најмлађе.