Корисно лагање у уметности

Читава историја свих примењених уметности у Европи само је списак сукоба између нашег властитог духа, склоног подражавању, и оријенталног, који изворно не прихвата подражавање, који воли уметничке конвенције и одбија реално приказивање било чега из природе.

Где год је владао овај потоњи, у Византији, на Сицилији или у Шпанији, кроз непосредан додир, или посредством крсташа у другим деловима Европе, остала су нам дивна и маштовита дела у којима су видљиве ствари из живота преобличене у уметничке конвенције, а оно чега у животу нема измишљено је и обликовано њему за усхит.

Кад год смо се вратили Животу и Природи, сматра и Оскар Вајлд, наше дело је увек постајало просто, обично и незанимљиво:

„Савремена таписерија, са својим атмосферским ефектима, дотераном перспективом, широким пространствима пустог неба, са својим поузданим и брижљивим реализмом, нема нимало лепоте. Немачко сликано стакло заиста је грозно. Наши теписи и ћилими од пре двадесет година, са својим свечаним, туробним истинама, празним обожавањем природе, са својим јадним опонашањем видљивих ствари, постали су, чак и за малограђанина, предмет смејања."

Цела истина о томе је ова: права школа за учење уметности није Живот него Уметност.

Међутим, измрцварено досадним и поучним разговорима оних који немају ни смисла за претеривање ни занесењачког духа, уморно од паметног човека чије се успомене увек заснивају на добром памћењу, чији се искази непогрешиво крећу у границама вероватног, а који је у сваком тренутку сигуран да ће га подржати први малограђанин који се ту затекао ‒ Друштво ће морати, пре или касније, да се врати свом изгубљеном вођи, култивисаном и очаравајућем лажову, каже Вајлд.

Стога што је његов циљ једноставно да очара, усхити, приушти задовољство. Он је основна подлога цивилизованог друштва, и без њега је банкет, чак и у палати великаша, досадан као предавање у Краљевском друштву или расправа у Удружењу књижевника.

Зато је оно што нам је свакако дужност да учинимо ‒ да повратимо у живот ту стару вештину Лагања. Не само ону безазлену, љупку врсту лагања којом аматери васпитавају публику по породичним скуповима (као некад на критским гозбама). Постоје многи други облици.

Лагање у Платоновој „Држави" 

Лагање да би се стекла непосредна лична корист, на пример ‒ лагање са моралним оправдањем, како се обично каже ‒ иако је у последње време на прилично лошем гласу, код античког света било је изузетно омиљено.

Лагање ради добробити младих, што је основа кућног васпитања, ми још увек прихватамо са оклевањем, а његове предности тако су сјајно истакнуте у почетним књигама Платонове „Државеˮ да овде нема потребе задржавати се на њима. То је начин лагања за који Вајлд тврди да „свака добра мајка има нарочиту способност, али, иако би могао још много да се развија, Министарство образовања га жалосно превиђа".

Једини облик лагања који у потпуности измиче приговорима јесте лагање ради лагања, а његов највиши домет је Лагање у Уметности. „Баш као они што више воле истину него Платона не могу да кроче даље од прага његове Академије, тако и они којима Лепота није дража од Истине никад не упознају најскровитије светилиште Уметности", закључује естетичар у књизи „Пропаст лагања", те наставља:

„Међутим, лажов неће бити добродошао само у друштву. Уметност, побегавши из тамнице реализма, потрчаће му у сусрет да пољуби те лажне, дивне усне, знајући да само он поседује велику тајну свих њених видова испољавања, тајну да је Истина, у потпуности и апсолутно, питање стила; дотле ће Живот ‒ јадан неуверљив, незанимљив људски живот ‒ уморан од својих понављања у корист господина Херберта Спенсера, марљивих научника и других компилатора статистичких података, кротко да га прати како би покушао да опонаша, на свој властити, једноставан и припрост начин, неке од дивота о којима он говори.

Нема сумње да ће увек бити критичара који ће дело маште да процењују из свог тоталног одсуства маште, цитирајући, на пример, ону изанђалу Шекспирову реченицу о томе да Уметност треба да буде огледало Природе, заборављајући притом да је Хамлет изговорио ту несрећну фразу управо да би убедио присутне да на све што је у вези с уметношћу гледа као малоумник. То је само драмска реплика и сматрати је за Шекспиров стварни став према уметности било би исто што и сматрати Јагове говоре за његове истинске ставове о моралу."