Рефлексије савремене уметности

У том међупростору „нова уметност" се огледа у читавом низу појавних облика који егзистирају на платоу што је настао у време поставангарде и своје место нашао у последње две деценије 21. века.

Шта се подразумева под појмом „нове уметности"? У чему је садржана њена вредност? Какво је њено усмерење у модерној цивилизацији? И напокон ‒ како она резонира са унутрашњим светом конзумента? За Интернет портал РТС-а водили смо разговор са др Мишком Шуваковићем, професором примењене естетике, те теорије уметности на Факултету за медије и комуникације у Београду.

Да ли је глобални мејнстрим један од императива модерне уметности?

‒ Однос центра и маргине, мејнстрима и алтернативе данас је свакако изузетно нестабилан, променљив, заправо, феноменолошки мутирајући. Када је председница Владе Велике Британије Маргарет Тачер изрекла да нема више алтернативе, сви смо помислили на став да капитализам више нема алтернативе, да су алтернативе немогуће итд. Међутим, показало се да су алтернативе могуће, али да их доминантна култура увек присваја и неутралише намећући се као хегемона моћ, тачније апаратус хегемоније. Ове контрадикције и парадокси су важни за разумевање савремености. Свакако, данас постоји и та полемичка напетост (видети списе Клер Бишоп у Артфоруму) између постмедијске мејнстрим уметности која је повезана са глобалним институцијама светова уметности (бијенала, музеји, галерије) и маргинализоване уметности дигиталних медија која опстаје изван система уметности и уметничког тржишта, али је део глобалне масовне медијске културе, пре свега: интернета. И то је парадокс. Дигитална медијска уметност није део уметничког мејнстрима, али је партиципијент културалног ‒ медијског мејнстрима.

Да ли је у модерној уметности граница између популарне и високе „елитистичке" уметности вештачка?

‒ У постмодерној уметности 80-их година двадесетог века говорило се о брисању граница између високе и популарне културе и уметности (на пример, Фредерик Џејмсон). Данас живимо у времену доминације политичког, културалног и уметничког популизма, па ми се чини да поново треба преиспитати односе формата популарне и високе културе, тачније формата апологетске и критичке уметности. При томе, појмови апологетска и критичка уметност нису једноставне замене термина популарна и висока уметност. Апологетско и критичко се у свим варијантама може пронаћи и у примерима високе и у примерима популарне културе. Поље уметности, културе и друштва се мора изнова тестирати, расподелити и ремапирати у односу на актуелне контрадикције и антагонизме савремености. Више није задатак теорије мапирање уметности, већ је ремапирана територијализација уметности у односу на културу и друштво.

По којим критеријумима се верификује уметничка вредност неког модерног остварења?

‒ Нема стабилних критеријума. Међуодносе се и прожимају критеријуми естетског, уметничког, економског, политичког, идентитетског (раса, класа, род, генерација). Поље просуђивања данас више подсећа на тржишну и, често, политичку борбу него на естетско-уметничку медитацију. Мада, рекао бих да је уметничко-естетска медитација увек била политички мотивисана ‒ о томе је писала феминистичка историчарка уметности Гризелда Полок.

Да ли се јављају особености у уметности новог доба са предзнаком „нове уметности" ‒ било стилске било оне које се односе на форму и генезу самих дела, које се сада први пут уочавају?

‒ Нова уметност више не постоји као посебан „ентитет". Нова уметност или „традиција новог" (Харолд Розенберг) била је битна у модернизму и, свакако, авангардама. У постмодерној 80-их година појам новог је одбачен у име парола „anything goes" или „ретро стил". Данас у савременој уметности пре је реч о политикама простора (просторни обрт) и политикама темпоралности (временски обрт), него о појави једноставно новог. То значи да се ново, старо, новије од новог, потрошено, рециклирано, генерисано, регенерисано, задржано у дистрибуцији, убрзано у дистрибуцији показује у односу на актуелне структуре моћи, хегемоније, контроле, регулације/дерегулације итд. Можда је француски кустос и теоретичар уметности, Никола Бурио са правом указао на етапе савремености редефинишући формате савремене уметности у односу на концептуалне тактике: релационе естетике, редукције западних формата и алтермодерности, постпродукцијског, ексформног (exform/ing/) итд.