Џингис-каново генетичко наследство има конкуренцију

Милиони мушкараца широм света носе генетичко наследство Џингис-кана, можда најплодоноснијег монголског владара који је преминуо 1227. године. Међутим, истраживачи су открили и десет других мушкараца чија је репродукција знатно утицала на данашње популације. Студија британско-француског тима научника указује на друштвено-политичке факторе који подупиру постојање те наследне линије, једино су још непознати идентитети мушкараца који су оставили свој генетички печат.

Случај Џингис-кановог генетичког наслеђа је, стицајем околности, веома чврст. У научном раду објављеном 2003. године, који је водио Крис Тајлер Смит, еволуциони генетичар са Института Сангер у Великој Британији, откривено је да 8% мушкараца у 16 популација широм Азије и 0,5% мушкараца широм света дели готово идентичне секвенце Y хромозома, карактеристичног за мушки пол. Варијација која је постојала у њиховом ДНК указује на то да је та наследна линија настала пре неких хиљаду година у Монголији.

Џингис-кан је имао неколико жена и бројно потомство, али наследна линија Y хромозома прати једну родитељску у много ширем породичном стаблу и да би оставила дуготрајно наследство потребан је низ генерација распрострањених на великом географском подручју. „Много мушкараца је насумице добијало синове, али оно што се нормално не дешава је да ти синови имају високу генетичку вероватноћу да и њихови потомци буду мушког пола. Дакле, потребан је ефекат појачања", истиче Марк Џоблинг, генетичар са Унивезитета Лестер у Великој Британији, који је водио истраживање заједно са генетичарком Патрисијом Балареске са Универзитета Пол Сабатје у Француској.

Успостављање тако успешних линија наслеђивања често зависи од друштвених система који омогућавају моћним мушкарцима да постану очеви са великим бројем жена.

Поред Џингис-кана и његових мушких потомака, истраживачи су раније идентификовали осниваче друге две веома успешне наследне линије Y хромозома: једна је започела у Кини са Ђокангом, владаром династије Минг, који је преминуо 1582. године (његову наследну линију проширила је аристократија династије Ћинг, 1644‒1911); друга припада најважнијој породици средњовековне Ирске, династији ОʼНил. Њихов ауторитарни, галски друштвени поредак разликовао се од остатка Европе тог периода као организован фармерски и високопатријархалан. Сматра се да су те социокултурне прилике оставиле трага на биолошком наслеђу.

Џоблингов тим је систематично трагао за генетичким оснивачима тих линија анализирајући Y хромозоме више од 5.000 мушкараца из 127 популација широм Азије. Фокусирали су се на тај регион због бројних доступних података и доказа који су већ постојали о таквим наследним линијама. Како би утврдили период када је оснивач наследне линије живео, истраживачи су користили разлике у ДНК заједничких секвенци, које су се, услед случајних мутација, временом акумулирале. Утврдили су географско порекло наследних линија претпостављајући да су мушкарци-оснивачи живели на подручјима где су њихови генотипови били преовлађујући и разнолики. Према резултатима, Џингис-канова лоза се поновно истицала, као и Ђокангова, наведено је у раду објављеном у часопису „European Journal of Human Geneticsˮ. Осталих девет лоза настало је широм Азије, од Средњег истока до југоисточне Азије, и датирају између 2100. г. пре нове ере и 700. г. нове ере. Џоблинг упозорава на могућа велика одступања у датумима, али напомиње да су за наследне линије приписане Џингис-кану и Ђокангу датуми веома близу претходним студијама.

Оснивачи наследне линије живели су између 2100. г. и 300. г. пре нове ере, како у насељеним пољопривредним заједницама тако и у номадским културама на Средњем истоку, у Индији, југоисточној и централној Азији. Датуми се, такође, подударају са појавом хијерархије у заједницама у Азији у бронзаном добу. Све три наследне линије које датирају из новијег доба повезане су са номадским групама у североисточној Кини и Монголији, укључујући линије повезане са Џингис-каном и Ђокангом, и трећом линијом која датира око 850. године нове ере. Све три су се шириле према западу, вероватно трговачким Путем свиле.

Историчари су документовали постојање бројних организованих друштава унутар Азије између 200. г. п. н. е. и 18. века, попут династије Ћинг. Џоблинг наводи да су те цивилизације могле да рађају доминантне мушке наследне линије пошто су се синови веома плодних предака преселили на друге географске положаје, где су, заузврат, постали очеви генетички снажном потомству.

Научници су додатно идентификовали неколико кандидата за наследне линије које датирају до 850. г. нове ере, али потребно је још истраживања. Проналазак ДНК таквог кандидата или неког давно умрлог потомка представљао би коначан доказ. „Потрага за тим везама фасцинира. У току истраживања водили смо се индиректним повезивањем чињеница и то може да се уради са сваком од тих наследних линија", каже Тајлер Смит и додаје да се надају да ће у једном тренутку неко открити где се налази гроб Џингис-кана.