Знањем и науком до еволуције: биократија Мирослава Радмана

То што присуствујемо историјском тренутку који представља синтагму живота ‒ свега што је постојало и што ће се тек указати ‒ отвара могућност за превазилажење ограничења. У интуитивном свету спекулације долазимо до открића за која смо помислили да постоје, а потом се уверили да припадају паралелном скривеном свету који чини равнотежу са појавним манифестацијама. Невидљиви свет живих ћелија и ланаца генетичких кодова ‒ њихова репликација, мутација и рекомбинација ‒ више од четири деценије заокупља пажњу др Мирослава Радмана, биолога и генетичара. 

Са професором Радманом разговарали смо за Интернет портал РТС-а. 

На чему се темељи ваше истраживање? Да ли је стандардна методологија била довољна за продоре у нове сфере проматрања живих организама? Како сте наишли на траг динамизма унутар ћелије и како сте то дефинисали?

‒ Ја сам много више фасциниран оним што не знамо (а могу само сањат о томе!) него оним што сада знамо. Живот, старење и болести нам изгледају јако комплицирано јер не знамо алгоритам живота: хомеостазу молекула у свакој ћелији, хармонију милијарди ћелија у сваком органу, те оркестрацију активности органа које покрећу здрав организам.
Успоставити „разговорˮ с невидљивим молекулима унутар ћелија изазов је у сваком експерименту, тако да често морамо измислити нове методологије за што истинитији, прецизнији и ефикаснији „разговор" с молекулима. У случају мојих истраживања старења и свих болести везаних са старењем, реч је више о новом концепту ‒ новом погледу на проблем ‒ него о новим методама.

Познајући природу и процесе који се одвијају унутар ћелије, како можемо допринети оптималном веку њеног трајања и утицати на дегенеративне процесе?

‒ Циљ је што мање интерферирати с хомеостазом хиљада врста протеина који обављају све животне функције, већ покушати „асистиратиˮ ћелији у којој је дошло до дефекта да се врати у почетно стање ‒ омогућити јој да се самокоригира; иначе ћемо учинити више штете него користи ‒ што уосталом ради већина данашњих лијекова. То је мој приступ. Проблем је што протеини трају знатно краће него ћелије, морају се стално обнављати ‒ јер рђају, оксидирају и „иду у смеће".
Старење је узроковано смањењем ефикасности обнављања протеина, што доводи до акумулације оштећених протеина. Њихово обнављање такође обављају протеини који нису саздани од дијаманта него од кемијски осјетљивих аминокиселина. Ми немамо довољно темељног знања да бисмо могли „изванаˮ ефектно поправљати дефекте у ћелијама (тј. дефекте протеина), али ћелије посједују системе поправки оштећења и грешака у ДНК (на којима сам радио више од 40 година) и чишћења молекуларног смећа. То све, баш све, обављају протеини, а гени (ДНК) важни су само зато што дају инструкције за обнављање протеина. ДНК је информација, протеини су функција. Без функционалних протеина ДНК би био „непрочитана књигаˮ!

„Антиејџинг" је тема стара колико и човечанство. Међутим, сада се, у биолошким лабораторијама проматра на другачији начин.

‒ Знате већ и сами да се данас све обавља у сврху продаје, па и научници често „продају бозу"‒ као на примјер „интелигентне лијекове", „ојачаног човјекаˮ, итд. Трансхуманизам обећава бесмртност помоћу кемијских и електронских протеза. Евидентно је да тијело не еволуира и да зато мора пропасти. Али ако протезе (у најширем смислу) еволуирају помоћу технологија, тијело ће постат 'шасија' за протезе. Не знам која самостална особа жели бити шасија за протезе, те тко ће бити власник тих протеза и тко ће их програмирати...
Знање више није у моди, него технологије, због тога што се продају. То успорава раст науке и знања, а убрзава развој примјене знања. А ми бисмо сви требали служити томе да којекакве технологије буду исплативе ‒ комерцијално оправдане. Када бисмо схватили и употребљавали науку о еволуцији, знали бисмо да нису важни њени ефемерни продукти (укључујући људе), него је важан процес (еволуција) који ствара богатство ефемерних продуката. Све еволуира ‒ па и глупост (јер нема протуселекције глупости). Добро дошли у свијет хај-тек медиокритетства!
Опростите на овој тиради, али за мене је бунт изражај и доказ слободе, барем слободе реакције на незадовољство. Зато диктатура потиче бунт, а „демократураˮ (сјајан израз жаљеног Предрага Матвејевића) депресију. У демокрацији је бунт непристојан. Па будимо непристојни умјесто да гутамо пилуле.

Колико је идеја мултидисциплинарности допринела проширењу видокруга савремених токова биолошких истраживања?

‒ Не знам, јер не видим гдје се догађа то ширење видокруга. Мултидисциплинарност је засад флоскула којом се добивају паре. Научници постају средство зарада својих институција (Харвард узме 70‒80% пара које научник намакне писањем пројеката, тзв. грантова). Успјешни научници нису више ни Ајнштајни ни Тесле, него спретни менаџери технолошких платформи и лабораторија који успију намакнути највише пара. Нажалост, нисам циничан ‒ тешко је бити толико циничан да би се описала бирократска реалност данашње науке. Ја покушавам бити „биократа" ‒ научник с респектом за људску биологију и здравље путем превенције и изљечења „неизљечивихˮ болести.
Мало је стварно новог знања о биологији човјека; акумулира се маса детаља („биг датаˮ) које нитко не разумије, јер наше размишљање није еволуирало ‒ нема времена за то. Још је Орсон Велс рекао у свом последњем интервјуу да је у свом животу потрошио 97% енергије и времена да добије паре за своје филмове на којима је радио с осталих 3%. Догодило нам се на брзину да је корпоративна култура контаминирала академску културу и „ушкопилаˮ ју.
Зато сам одлучио да, у безглавој глобализацији, одем из Париза у Сплит како бих створио научну оазу (слободу унутар ограде) у којој би на миру радио на свом малом пројекту ‒ промијенити из темеља медицину и јавно здравство. Знањем присилити моћну фармацеутску индустрију да еволуира за добро човјека. Зажелите ми срећу. Живјела биокрација ‒ владавина живота!