Неуронаука за свакога

Крајем прошле недеље, на Стоматолошком факултету у Београду, др Грегори Гејџ је одржао предавање „Неуронаука за 99%", приредивши студентима прве и друге године стоматологије потпуно другачије конципиран час из предмета Увод су експеримент и лабораторију. Експерименти су изведени на опреми осмишљеној за приказивање неурофеномена лаицима, уз помоћ студената-волонтера.

Грегори Гејџ је електроинжењер са докторатом из неуронауке. За себе каже је „DIY" (Do it Yourself) неуронаучник и сувласник компаније „Backyard Brains" која се бави производњом истраживачке опреме за свакодневно коришћење у школским лабораторијама. За Портал Образовно-научног програма говорио је о свом раду на приближавању научноистраживачког рада школарцима и студентима, као и значају и ефектима програма који спроводи широм света.

Како се један електроинжењер нашао у неуронауци? Имају ли те наизглед различите области додирних тачака?

‒ Имају много додирних тачака. Најбољи неуронаучници не стичу образовање на студијама биологије, већ у области физике, инжењерства, компјутерских наука. Рад мозга је заснован на преношењу електричних импулса. Велике мреже података, машине способне да „уче", затим образац по коме претраживач Гугл преводи текст са једног језика на други ‒ све споменуте технологије засноване су на методу рада људског мозга. Ту су места сусретања тих области, и ја сам се пронашао у томе.
Статистике су показале да сваки пети човек на Земљи пати од неког неуролошког поремећаја. Колико има лекова који би их излечили? Ниједан! То је разлог због којег желимо да инспиришемо што више младих да постану научници.

Ко најчешће седи у Вашој публици?

‒ На почетку, наше презентације биле су намењене ученицима од петог до дванаестог разреда (од десет до осамнаест година). Али показало се да ни многи одрасли не знају како мозак функционише, чак и они веома добро образовани нису о томе учили у школи или на колеџу. Због тога је наслов моје презентације „Неуронаука за 99%", јер готово сви могу да пронађу нешто занимљиво и да се заинтересују за ту област.

Какве су реакције на науку и научни метод представљене ван лабораторије?

‒ Ми смо данас вршили експерименте, знајући шта ће се десити на крају. У демонстрацији каква је била и та на Стоматолошком факултету, неко вас води кроз тај процес. У науци је заправо најтеже научити неког да ради експеримент ‒ почињемо од хипотезе, а резултат је крајње неизвестан. Наука због тога уме да буде напорна, захтева истрајност. Ако бих могао да одаберем шта ће студентима и професорима остати после овог предавања ‒ то је да треба бити пажљив приликом извођења експеримента, треба све прецизно измерити и записати, чак и појаве које наизглед нису битне (попут температуре, доба дана), јер никад се не зна, можда се међу тим „небитним" подацима нађе нешто што може да нас доведе до закључка.

Да ли можете да приметите неку разлику међу студентима пре и после предавања, или да направите поређење у односу на време када сте почели са наступима?

‒ Почели смо 2010. године са циљем да инспиришемо младе да почну да се баве науком. Данас на конференцијама срећем дипломиране студенте који представљају резултате свог научног рада, а које смо ми подстакли да уђу у тај свет. У последњих годину и по дана често су ми се обратили, говорећи да су у науци због нечега што су видели од нас, због експеримената које смо радили на једноставној опреми. Пре тога нису ни знали да постоји неуронаука, а сада су посвећени истраживачком раду.

Шта бисте поручили нашим студентима и професорима?

‒ Да је мозак веома важан и да је потребно да проведемо много више времена у проучавању и дискутовању. Експерименти и сам научни метод доприносе нама самима, одличан су алат за развој креативности и критичког мишљења. Можемо боље разумети свет у коме живимо, рационално посматрати дешавања и боље одговарати на изазове.