Живот и времена живота ‒ Рита Леви-Монталчини

На одлуку Рите Леви-Монталчини да студира медицину на универзитету свог родног града, Торина, значајно је утицала рана смрт блиског породичног пријатеља услед рака желуца. По стицању дипломе 1936. године, постала је асистент код неурохистолога Ђузепеа Левија, који ју је усмерио ка истраживању тајни нервног система. Но недуго затим, 1938. године, злогласни расни манифест Бенита Мусолинија, који је омео многе животе и осујетио многе подухвате људског духа, прекинуо је и научну каријеру Рите Леви-Монталчини. Као Јеврејки, биле су јој ускраћене многе професије, па и бављење науком. Не одуставши од својих снова и идеала, она је ипак наставила своја истраживања код куће, у импровизованој лабораторији у властитој спаваћој соби. Посматрала је раст и развој нервних ћелија и њихових продужетака, нервних влакана, у пилећим замецима ‒ предмету испитивања који је имао две велике предности у условима ратних недаћа: до јаја са заметком било је могуће доћи без побуђивања нарочите сумње, а по окончању експеримента је најчешће било могуће и појести их, што у тренутним условима свакако није било нимало занемарљиво. Запажања која је упркос свим тешкоћама успела да оствари захваљујући својим експериментима из ратног периода касније ће јој отворити пут ка неслућеним открићима. Најважнија од ових запажања односила су се на потврђивање и алтернативно тумачење резултата америчког научника Виктора Хамбургера, који је неколико година раније такође проучавао нервни систем пилећег заметка.

По окончању рата, чији је завршни део провела као медицинска сестра-добровољац, вратила се на универзитет и убрзо прихватила Хамбургерову понуду да проведе неко време у његовој лабораторији на Универзитету Вашингтон у Сент Луису. Испоставило се да ће се то „неко време" протегнути на три деценије. Изолација нервног фактора раста, њен најзначајнији научни допринос, дошла је као круна дуготрајних опсежних истраживања биолошких својстава извесних туморских ткива чија је најупадљивија одлика била управо то да стимулишу раст нервних ћелија. Као што се много пута догодило у историји медицине, супстанца чије је дејство први пут уочено у контексту тешког поремећаја била је у исти мах од пресудног значаја за „нормално", физиолошко функционисање ћелија, ткива, органа и органских система. Данас, пола века касније, нервни фактор раста, повод за Нобелову награду Рите Леви-Монталчини и Стенлија Коена, и даље је у жижи потраге за бољим разумевањем и будућим лечењем обољења нервног система, али и многих облика малигних болести.

Почев од шездесетих година, Рита је делила своје време између Сент Луиса и Рима, где је редом била на челу неколико научних института, да би у последњој деценији живота, од 2002. до 2008. године била на челу Европског института за истраживања мозга. Запажене ефекте имала су њена истраживања ганглиозида, важних молекула који облажу површину неурона, као и расветљавање улога специјализованих ћелија познатих као маст-ћелије у процесима запаљења и следственим болним стањима. Оба правца истраживања изродила су потенцијалне нове лекове, премда је пут од базичних научних сазнања до употребљиве терапије, као и обично, дуг, вијугав и трновит.

Поред истраживачког рада, Рита Леви-Монталчини је била запажена и по улози у школовању будућих научница и научника и инспирисању млађих генерација да се запуте стазама сазнања. Указане су јој бројне високе академске почасти и додељена бројна признања. Године 2001, постала је доживотни сенатор Републике Италије. О њеном животу и животу њене сестре близнакиње, сликарке Паоле Леви-Монталчини снимљен је и дугометражни филм „Смрт по нацрту: живот и времена живота и времена" („Death by Design: The Life and Times of Life and Times"). Када нас је напустила, 30. децембра 2012, Рита Леви-Монталчини је била најстарија особа са Нобеловом наградом, доживевши стотину и три године. Истакнути научници и мислиоци Италије и читавог света испратили су је као особу која је упорношћу, вољом и неуморним трудом надјачала родне предрасуде и неправде које је донео фашизам како би се изборила да дође у прилику да науци подари нова открића ‒ али и као особу која је читавог живота на начин достојан дивљења заступала грађанску свест и савест, културу и дух науке свог времена, које је подједнако и наше.