Утицај технолошких иновација на виноградарство

Тако, у области Бордоа, у Француској, међу иновацијама које прате савремене стандарде у виноградарству вреди споменути прототип сензора који је развио инжењер Жан-Паскал Гутули.

Уз помоћ сензора анализирају се две битне компоненте једног винограда, са прецизношћу коју људско око не може да постигне: бујност лозе и зрелост грожђа. Бујност винове лозе, тј. обим њеног лишћа, један је од најзначајнијих показатеља.

Она одражава степен влаге у земљи и може да предвиди принос грожђа. О својој иновацији, инжењер Гутули каже: „Сензор има брзину реаговања од двадесет тачака у секунди, што омогућава да се машина креће 8 до 10 километара на сат и том приликом добије се велики број информација, у зависности од величине чокота винове лозе.

На основу збира информација ми правимо мапу, уз помоћ које се враћамо на терен, анализирамо је и тражимо узрок разлика у бујности винових лоза. Што је зелена боја на мапи тамнија, то је винова лоза бујнија."

Циљ ове анализе јесте да се тачно утврди колика треба да буде интервенција виноградара на свакој парцели винограда. Он не сме равномерно да ореже винову лозу, већ да окопа земљиште колико је потребно, да утврди количину ђубрива коју треба да нанесе. А ако треба биљка да се лечи, прскалица се повезује са компјутерским системом.

Количина производа, на тај начин, одређује се у складу са реалним потребама сваког појединачног чокота. Прорачун је једноставан: што је прецизност већа, то се мање производа користи. Међутим, и када се одреди праг толеранције лозе на болести, и виноградарима дају изузетно прецизне мапе винограда, они и даље страхују, јер болести опасне по винову лозу не јењавају, као ни њихова жеља да једном за свагда заштите своје саднице.

Емпиријско баштованство

У Пилију, опет, на швајцарској обали Женевског језера, испод великог винограда Лаво, истраживачи центра „Агроскоп" раде на стварању нових врста садница, али не било којих, већ садница отпорних на пламењачу и пепелницу. Предводи их инжењер агрономије Жан Лоран Шпринг који има енциклопедијско познавање генеалогије постојећих врста винове лозе:
„У почетку, када креирате нову сорту, она је резултат класичне хибридизације. Укрштањем мушке и женске биљке добијамо неколико стотина, чак и хиљаду биљака насталих од њиховог семена. А од тог семена узгајаћемо одабране сорте."

Избор врста налази се на раскрсници напредне биологије и емпиријског баштованства. Прегледајући родослове садница, Жан-Лоран предлаже оригинална укрштања: мушке и женске биљке познате по својој отпорности на пламењачу, али и по својим ароматским или, што би стручњаци рекли, „органолептичким" својствима, јер, на крају, ипак од њих треба направити вино. Али у основи сваке селекције врста лежи хибридизација, коју спроводе стрпљиви и искусни баштовани.

Овај процес, инжењер Шпринг објашњава на следећи начин: „Једна од отежавајућих околности за хибридизацију је то што је винова лоза хермафродит, што значи да на једном цвету има оба пола. Ако хоћемо да комбинујемо различита генетска наслеђа једне женске и једне мушке биљке, морамо да извршимо кастрацију цвета женске биљке како не би дошло до самооплодње. Зато пре периода цветања уклањамо све прашнике који би могли да произведу полен и изазову самооплодњу.

На јесен ћемо сакупити семе ове врсте које ћемо следеће године искористити за садњу. На тај начин ћемо моћи да контролишемо укрштања добијених врста које ћемо, касније, одабрати."