Генетика у служби виноградарства

Значајан напредак генетике отвара нову перспективу. Директно деловање на ДНК саднице, локализација гена одговорних за природну одбрану биљке, представљају победу узгајивача. У том случају они не морају да чекају двадесет година за селекцију нове врсте, већ могу опробане врсте да учине отпорнијим путем генетске модификације.

Управо жеља за променом покреће групу стручњака у Националном институту за пољопривредна истраживања (ИНРА) у Колмару, у Француској. Биолог Жан Масон, управник овог Центра, пре неколико година одлучио је да се посвети добро познатом вирусу међу виноградарима: вирусу лепезастог листа.

Из средишта своје експерименталне парцеле, Жан Масон нам описује овог непријатеља винове лозе: „Истражујемо вирус лепезастог листа који је распрострањен у виноградима целог света. Олакшавајућа околност је чињеница што тај вирус добро познајемо. Знамо да се у земљи ваљкасти црви хране корењем винове лозе.

Они буше корен биљке и на тај начин убризгавају вирус. Вирус се затим шири кроз целу биљку, и за петнаест до тридесет година убије лозу."

Зато је стратегија вирусолога да се биљкама у геном убризга одређена вакцина с делићем вируса како би се биљка „научила" да се брани од појединачног патогеног вируса.
Циљ овог поступка је да се створи генетски модификована винова лоза која ће умети да препозна свог нападача и да се са тим сама избори.

У случају вируса лепезастог листа нападач је у земљи. Међутим, откад се појавила филоксера, европске саднице су накалемљене на америчка стабла, тако да ће само подлога бити генетски модификована, док се надземни део биљке неће дирати. Генетичари раде на нивоу ћелија, они гаје ћелије као подлогу за калемљење. У њих убризгавају део вируса, уграђен у ДНК подлоге. Генетичарима затим преостаје да сачекају клијање ових ћелија да би добили генетички модификовану подлогу која се потом сади у земљу.

Међутим, овај „механизам" може бити осетљив на услове средине. Није довољно доказати да процес функционише у стакленику, већ су потребни и „агрономски докази": треба доказати да механизам који јача имунитет функционише и напољу, у пољима.

Предрасуде 

А критична фаза у сваком истраживању генетички модификованих организама је управо тест на отвореном. Свесни тога, Жан Масон и његов тим потрудили су се да што боље припреме терен. Изабрали су неплодне винограде и изолована земљишта како би избегли расејавање.
Али, невоља науке је да се на свом путу ка сазнању не бори само са природом, већ и против друштва, тачније са друштвеним предрасудама, или, можда, рећи ће други, са друштвеном одговорношћу.

Тако је, у овом случају, „засад" генетички модификоване подлоге ишчупала и уништила група еколошких активиста под називом „Добровољни косачи". Тада је уништено пет година експеримента.

Жан Масон тим поводом је рекао: „Били смо обазриви. Узели смо у обзир и људски страх. Предузели смо мере предострожности и пратили експеримент у реалном времену. Обраћали смо пажњу и на то да ли се одвија размена гена. За сваки случај уклањали смо и цваст пре него што настане полен. Винове лозе овде нису родиле ниједно зрно грожђа.

То је била одлука локалног контролног комитета. Чак ни ван означеног простора за експеримент није процветала ниједна лоза, иако тамо нису генетички модификоване врсте. Нисмо хтели да људи грожђе, винову лозу и вино повезују с експериментом с генетички модификованим подлогама. Радили смо на неколико појединачних примерака, а не на целом винограду."

Игра жмурке са еколозима вероватно ће потрајати још извесно време, јер је у питању сукоб две визије. С једне стране је визија генетичара, за које је наука, по сваку цену, у служби побољшања наших животних услова, а са друге визија еколога и великог дела европског друштва, људи који сматрају да у експериментисању са живим организмима постоје границе које човек не сме да пређе.