Анаксагора из Клазомене

Рођен крајем шестог века пре нове ере, Анаксагора је, по свој прилици, међу најзаслужнијима за преношење хеленског истраживачког духа из Јоније у Атину. У тај град Анаксагора се преселио између 464. и 461. године пре нове ере, поставши један од кључних учесника културног процвата који ће убрзо учинити Атину средиштем грчке цивилизације. Иако Анаксагорина књига о природи, са изузетком неколико одломака, није сачувана до наших дана, оно што знамо упућује на то да је овај филозоф помно и предано посматрао природне појаве и трагао за њиховим логичним објашњењима, без позивања на мистичке идеје или натприродне силе. Иако често није био у могућности да те појаве уистину и објасни на начин који бисмо данас препознали као тачан, Анаксагорин приступ проблему може се, уз известан опрез, означити као заметак научног метода.

На трагу објашњења многих природних појава

Иако је, као и већина савременика, Анаксагора веровао да је Земља равна плоча или диск, он је ипак био на трагу исправног објашњења многих појава, тврдећи да је Сунце комад ужареног гвожђа који је већи од читавог Пелопонеза и да су звезде сасвим сличне грађе као Сунце, те да нам у поређењу са овим изгледају слабашно само стога што су знатно удаљеније од нас; да муње и громови не настају хировитим поступцима богова, већ су последица трења међу облацима; да Месец не исијава властиту светлост, већ само одражава светлост Сунца, што узрокује Месечеве мȅне; да на Месецу постоје планине и да је то небеско тело можда и настањено; да ветрови дувају услед разређења Земљине атмосфере силином Сунчевог сјаја и топлоте; да су сложена жива бића, укључујући и човека, настала постепеним, обликујућим природним процесом од једноставнијих створења, која су, са своје стране, потекла постепеним прелазом из неживе природе; да Млечни пут, који је Анаксагора сматрао Земљином сенком, садржи мноштво сићушних звезда; да звезде падалице нису ништа друго до ужарено камење које са неба приспева на Земљу.

Последње тврђење, које је, узгред, било толико далеко испред свог времена да га је чак и више од два миленијума касније, на прелазу осамнаестог у деветнаести век, након што су га поједини астрономи коначно изнели, побијала Француска академија наука и исмевао чак и један просвећени визионар какав је био Томас Џеферсон, могло би, према неким изворима, да представља више од пуке Анаксагорине спекулације. Постоје, наиме, назнаке да је Анаксагора лично испитао метеорит који је пао у месту Егеспотами, уверивши се да је реч о комаду гвожђа који се сурвао на Земљу, урезујући на небу пламени траг. То је можда и навело мислиоца да закључи да је Сунце такође велики ужарени грумен гвожђа и да Земља и небеска тела која је окружују воде порекло од заједничког првобитног вртлога - што такође није у потпуности лишено сличности са данашњим схватањима.

Претеча модерне атомске теорије 

Анаксагора је учио да се све ствари састоје из различитих делића материје који се међусобно мешају и раздвајају, по чему је био претеча како филозофских учења о елементима, тако и Далтонове ране модерне атомске теорије, која ће се у науци појавити толико векова касније. Међутим, Анаксагора је држао да је те елементе, који, као такви, нису створени, већ су одувек постојали, уобличио божански Ум или νοῦς, такође не створен, већ вечан и сачињен од елемената, али елемената посебне, најплеменитије врсте, елемената који се не мешају са другим елементима. Био је то, по свој прилици, најстарији пример онога што ће историчари филозофије вековима касније класификовати као не-антропоморфни врховни стваралачки принцип: Бог-архитекта или Бог-уметник који обликује вечно постојећу првобитну материју у нама спознатљиву, уређену васиону или космос.

Није узалуд толико пута речено да носиоци идеја које су далеко испред свог времена, по правилу, уместо поштовања или захвалности од својих савременика, доживљавају подсмех, презир и прогон. Таквој судбини није сасвим измакао ни Анаксагора, премда се његова прича није свршила трагично попут Сократове. Оптужен за безбожне идеје, што се у Атини тог времена кажњавало смрћу, Анаксагора је, заузимањем свог ученика и пријатеља Перикла (који је вероватно и био крајња мета јавних напада на Анаксагору) ипак био поштеђен по цену прогонства у Лампсак. Традиција нам преноси да је прогнани мислилац, на самом крају, изјавио да су Атињани ти који су заправо далеко више изгубили од њега. Изговорене или не, ове продорне речи мудраца увек изнова одјекују кроз тмурне токове историје, опомињући нас на жалосну склоност готово свих људских друштава, од класичне Атине до наших дана, да се услед идеолошких убеђења или политичке заслепљености олако одричемо најумнијих међу нама.