Оле Ремер и брзина светлости

Оле Ремер је рођен 1644. године у Арусу, где је његов отац живео као трговац и поморски капетан, док је мајка била кћи једног од чланова градског савета. Школовање које је започео у родном граду, Оле Ремер је довршио на Универзитету у Копенхагену, где је за ментора имао Расмуса Бартолина, прослављеног открићем двоструког преламања светлости кроз кристале исландског калцита. Бартолин је такође био задужен за припрему публикације астрономских посматрања још славнијег претходника Тиха Брахеа, те је млади Ремер рано имао увида у те драгоцене податке. По окончаном школовању Ремер је стекао место у опсерваторији на острву Вен. Био је то славни Ураниборг ‒ опсерваторија коју је Тихо Брахе лично основао и водио.

Млади Ремер асистирао је Жану Пикару, астроному којег је у Ураниборг упутио директор опсерваторије у Паризу Ђовани Доменико Касини. Њихов задатак било је пажљиво посматрање и бележење помрачењâ кроз која је периодично пролазио Јупитеров месец Ио.

Циљ тих посматрања било је астрономско одређивање географске дужине, што би разрешило најзначајнији навигациони проблем епохе. Тако су Ремер и Пикар, у периоду од неколико година, око сто четрдесет пута прецизно забележили тренутак када би Ио замакао за Јупитер. Иста помрачења је у Паризу посматрао сам Касини, те је поређење резултата омогућило да се израчуна разлика у географској дужини између Париза и Ураниборга. Метод је, међутим, био веома тешко применљив у поморству, будући да је захтевао прецизна посматрања помрачењâ Јупитерових месеца са бродске палубе. Временом ће се показати да је главна вредност Ремеровог и Пикаровог труда била у нечем другом.

Касини је, наиме, уочио извесна одступања у интервалу наступања помрачења у односу на годишње доба и дошао до замисли да би узрок тих одступања могао да лежи у томе што је брзина светлости коначна. Иако је од ове замисли, како се чини, Касини убрзо одустао, Ремер, који му се у међувремену придружио у Паризу, одлучио је да хипотезу дубље истражи, показавши убрзо да је временски размак који дели помрачења уистину мањи када се Земља налази на оном делу своје путање у којем се приближава Јупитеру и његовом систему сателита. Тако је Ремер у француском часопису Journal des sçavans објавио чланак под насловом Демонстрација у вези са кретањем светлости  (Démonstration touchant le mouvement de la lumière).

Нажалост, приређивач чланка није најспретније пренео кључне детаље Ремеровог извештаја, што је допринело да његова посматрачка потврда хипотезе о коначној брзини светлости дуго буде прихватана са приличном задршком. Срећом, то ипак није спречило неке од водећих научника да је узму као полазиште за даљи рад. Иако Ремер није могао да дође и до тачне вредности брзине светлости (његова процена била је за четвртину сувише мала), многи астрономи, почевши од Кристијана Хајгенса, извели су недуго затим, користећи како Ремерове тако и новије посматрачке податке, све тачнија и тачнија мерења. Ипак, прво од мерења чија се тачност може сматрати задовољавајућом извршио је тек 1809. године Жан-Батист Деламбр, нашавши да светлост од Сунца до Земље путује осам минута и 12 секунди. Данас важећи резултат износи осам минута и 19 секунди, док је брзина светлости, према савременим сазнањима, равна тачно 299.792.458 километара у секунди.

Оле Ремер се као научник истакао на многим пољима. Између осталог, био је запослен као краљевски тутор на двору Луја XIV и активно је учествовао у пројектовању неких од величанствених водоскока вртова Версаја. По повратку у Данску, као краљевски математичар, успешно је спровео кључну реформу система мерних јединица. Увео је у астрономију неколико унапређених инструмената сопствене конструкције и осмислио мерну скалу за температуру коју ће касније надоградити Фаренхајт и која је у неким земљама и данас у употреби. Ремеру је такође пошло за руком да убеди данског краља у смисленост и сврсисходност увођења грегоријанског календара уместо јулијанског ‒ подухват у којем је, век раније, био осујећен и сам Тихо Брахе.
Последњих пет година живота Оле Ремер провео је на функцији министра полиције Краљевине Данске, где је одлучно спроводио реформе.

Између осталог, он је у Копенхагену увео јавну уличну расвету петролејским лампама властитог дизајна, старао се о планском поплочавању улица и подизању зграда, обезбедио снабдевање града пијаћом водом и адекватно одлагање отпада, реорганизовао и опремио ватрогасну бригаду и отпочео опсежан програм сузбијања сиромаштва, незапослености, проституције и уличног криминала ‒ програм који је у себи садржао темеље савремене социјалне државе. Живот, открића и дела Олеа Ремера и данас би могли да буду широк извор надахнућа и речито подсећање на то да занесеност научним истраживањима далеких звезда не мора нужно да се коси са спремношћу и способношћу да се преузме сасвим непосредна улога у борби за унапређење услова живота својих суграђана и општи напредак људског друштва.