Зрак из тамне собе (2. део)

Родио се у Ораниенбауму код Петрограда 17. јуна 1882, на дан Светог Игора. Срео је свог учитеља, Николаја Римског-Корсакова у Хајделбергу. Док је велики вођа руске музичке школе био у животу, Стравински је писао у стилу блиском немачком духу. Када је Римски умро, он отпочиње своју велику националну епоху, али не у Русији већ у Паризу.

Сарадња са балетским мајстором Дјагиљевим донела је модерној историји музике једно за другим три капитална дела: „Жар-птицу" (1910), „Петрушку" (1911) и „Посвећење пролећа" (1913). Невиђени лом у знак протеста против нечувене музике тог последњег балета био је одлучујући догађај за дефинитивно устоличење Игора Стравинског као највећег музичара модерног доба. Додуше, вероватно не би требало инсистирати на термину „музичар". Из његовог оркестра сукљао је пламен као и из његовог духа, као и из једног од његових првих дела, симфонијске поеме „Ватромет": композиције младог Стравинског биле су нека мешавина музике и пиротехнике.

Сваки паметан човек остао би ту где се затекао, или још боље, тамо где га је затекла слава. Он напушта руски фолклор заједно са буком и страшћу и прелази у тиху, одмерену луку класицизма („Oedipus Rex", „Apollon Musagetes", „Persephone"), попушта привлачности џеза („Ragtime", „Ebony Concerto"), тражи религиозну инспирацију („Симфонија псалама"), путује, диригује. Најзад усваја методе додекафоније да се тим потезом удружи са најмлађом генерацијом композитора, или, другим речима, да се нађе тачно с друге стране реке којом је у почетку кренуо. Живот без борбе за њега није био живот. Заборав је синоним нестанка.

Провео је последње године свог живота у Холивуду. Можда питање климе. Можда опет покушај да се затру трагови; у граду филма збиља се не зна ко јесте, ко није, шта је стварно, шта привидно. Спискови се мењају, прозивка може да мимоиђе.

Кад није више имао снаге да компонује, или у томе није више налазио нарочитог смисла, сео је наспрам младог пријатеља Роберта Крафта, диригента, и причао му о свему и свачему. Није волео да ради на ситно: три комплетне књиге резултат су тог интимног дијалога.

"Могу да спавам ноћу само кад зрак светлости продире у моју собу из неке суседне просторије. Не знам порекло ове своје потребе, али она потиче из најранијег детињства..."

То нам је, између осталог, поверио Игор Стравински на прагу једне сасвим нарочите собе, оне у коју светлост никад не улази. Али ми не можемо заборавити онај зрак којим је велики композитор осветлио цело наше столеће.