Зрак из тамне собе

Предамном је једна од многих књига посвећених Игору Стравинском. Њен аутор, белгијски музиколог Пол Колер, анализира дело великог композитора и завршава свој педантни рад следећим речима:

„Већ двадесет пет година његов геније води музику кроз опасне теснаце које је требало проћи да би се напустио деветнаести век... Извесни знаци наговештавају нам да нас млади већ упућују према новим хоризонтима. Пођимо за њима, без освртања унатраг..."

Простодушни Белгијанац! Написао је том малом, отпорном, неуништивом Русу неку врсту некролога. А било је то тек 1930, да, двадесет пет година прошло је до тог тренутка. Али остало је још читавих четрдесет.

Какви „нови хоризонти"? зар је неко могао помислити да ће се шетати по њима без присуства Игора Стравинског? Средином шесте деценије овог века, група младих париских музичара на челу са Пјером Булезом, дизала је још једну нову, бучну, дрску револуцију. Његов главни борбени циљ састојао се у уништењу ауторитета старог мајстора. Било је то у ствари још једно дубоко одавање почасти и Стравински је морао бити савршено срећан у тим часовима.

Морао се сетити да је његова уметничка егзистенција целог свог тока подупирана протестима и атентатима. Када је, скоро четрдесет година раније, Маринети на челу својих футуриста дизао једну сличну побуну, име Стравинског појавило се у заглављу ликвидационе листе. Опет давно пре тога, 1913, на париској премијери „Посвећења пролећа", било је можда горе но икад. Ни сам Нижински, тада у пуној снази, није остао начисто ни са собом, ни са својом улогом, ни са музиком. „Бројаћу до четрдесет - рекао је Дјагиљеву - у овој нумери." Баксуз! Бројао је на руском, гломазне четворосложне речи: седамнадсат, восемнадсат, деветнадсат - док се ритам музике све више удаљавао од његових корака. Метеж. Псовке..."Ћутите ви дроље из 16. кварта!", викао је чувени композитор Флоран Шмит на најотменије даме Париза које су звиждале. „Ћутите ви одрпанци из латинског кварта!", викале су пола века касније кћери тих дама на младе авангардисте. Не чинећи ништа, без личног ангажовања, не изјашњавајући се, Стравински се налазио час на десници, час на левици, у улози некакве тријумфалне капије пред чијим се подножјем одигравају церемоније промовисања нових, победоносних идеја. Часна, скоро невероватно узвишена улога: постати норма, стандард, мерило потврђивања, чак - и пре свега - у отпору.

Но као људска личност Стравински је био бескрајно далеко од сваке сличности са споменицима и другим стандардима. Волео је ствари које, не знам зашто, људи називају обичним: жене, пиће, почасти, новац. Зар би без тога његова уметност била тако свежа, тако органски витална? Пишући о свом пријатељу, поета Рамиз скреће нам пажњу на композиторову љубав за све што је земаљско: он воли хлеб кад је добар и вино кад је добро... Обожава децу, животиње, биљке, цвеће, природу, шетње. Ружа која се отвара, кап росе што блиста на сунцу, лупа крила канаринаца у кавезу могу да обузму његову пажњу исто толико колико и нека филозофска, теолошка или естетичка полемика.

Људе држи за живот приврженост животу. Ко воли земаљске ствари неће их брзо ни напустити. И, ако је тачна вест да је Стравински ликвидирао једну форму своје егзистенције пре четири дана, однекуд нам се спонтано јавља питање како се овај жилави човек снашао да то не буде последњи пут.

Јер он као да је све чинио да затре трагове како га смрт не би пронашла, како не би имала никакву прецизну мету. Смрт га не би могла позвати ни по националности, ни по естетском убеђењу, ни по историјском регистру. Стравински је ускладио своје земаљско трагање са ритмом двадесетог века. Он је измислио сеобу душе за живота.

„Постоје композитори - каже Борис де Шлезер - који целог свог живота имају у виду да направе једно једино дело... ништа од тога код Стравинског: он је увек себи постављао тачан циљ, конкретну ствар, и то је извршавао средствима посебно одабраним за ту сврху." Разуме, се, Стравински се брзо помирио са Булезовим авангардистима полазећи од једноставног решења: они не прихватају мене - прихватићу ја њих. Почео је да пише серијалну музику и постао за кратко време и њихов херој. Знао је сасвим добро да је историја многима исклизнула из руку. Он јој то није дозволио; чврсто ју је држао за скуте.

Има, наиме, тренутака када изгледа да су све карте одигране. Пред крај 19. века Запад је покушао да се уздигне у тако узбудљивој, тако величанственој, тако нестварној музици Рихарда Вагнера. Пробушивши овај са муком надувани балон, Клод Дебиси је у замену понудио исто тако привлачна, разливена осећања једног сањара, заједно са теоријом и техником која је обећавала лагано издисање.

И онда када су сви ходали на прстима, да не узнемире болесника, млади Стравински, жестоки, одлучни и пркосни Петрограђанин, појавио се изненада међу сањарима, мудрацима и обесхрабренима. Није ни ушао на врата. Упао је кроз прозор, ломећи стакла, руку под руку са „Руским балетом". Било му је тачно тридесет година када је генерацијама које су долазиле показао да ни најелементарније вештине компоновања, у ритму, или у оркестрацији, још нису исцрпене.

Наставиће се...