Злочини над Словенима у Првом светском рату (2. део)

Др Ханс Хаутман, професор емеритус на Универзитету „Јохан Кеплер" у Линцу, први од међународних научника који се бавио темом несистематизованих и недовољно познатих ратних злочина Аустроугарске монархије у Првом светском рату, тим поводом објашњава:

„То је био први покушај после Првог светског рата да се ратни злочинци изведу пред суд. И морамо рећи да је тај покушај пропао. На Версајској конференцији донет је споразум о испоручивању ратних злочинаца и њиховом позивању на одговорност пред међународним трибуналом, међу осталима и немачког цара.

Постојао је списак држава које су признате од стране сила Антанте као водеће војне силе; међу њима су биле Чехословачка и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, које су захтевале да им се ратни злочинци испоруче. Међу њима су била и два генерала. Један је био војни управник у окупираној Србији 1916. године Рајман, а други начелник штаба пуковник Хуго Керхнаве.

У званичном извештају владе у Београду наведена су имена оних официра који су, рецимо, наредили да се пале куће, или имена оних који су се обогатили од бесправно отетих српских добара, након што су Срби напустили окупирано подручје. Наравно, Аустрија није изручила те људе, као ни Немачка од које су Француска, Белгија и Енглеска захтевале да испоруче ратне злочинце.

У Аустрији се десио један стидљив покушај ревизије догађаја из тог периода. Наиме, аустријски републикански парламент је 1918. године донео закон о истрази повреде војне дужности у рату. И заиста, неколицина високих официра је оптужена, између осталих и генерал Литгендорф, одговоран за велики масакр у Шапцу. Али истрага против њега није се водила због масакра у Шапцу, већ зато што је наредио да се тројица војника под његовом командом, која су се недолично понашала и пијанчила, погубе. Осуђен је на смешну казну у трајању од три до шест месеци. Заиста блага казна.

Напоменуо бих да је после 1945. године, у рату у ком је почињено на милионе убистава, а говоримо о Другом светском рату, судство напокон прорадило. Народ који је највише био погођен злочинима захтевао је да њихови мучитељи буду адекватно кажњени. Но нажалост, тачан број жртава из Првог светског рата на овим подручјима данас не знамо и наука може само да даје процене.

Да бих се приближио том податку истраживао сам колико је смртних пресуда досуђено у Хабзбуршкој монархији у периоду од педесет година, тачније од 1867. до 1918. године. У држави је вођена статистика, али је прекинута 1914. године и после тога немамо података о броју смртних пресуда. Тако да испада да у Првом светском рату није било смртних пресуда и погубљења.

Наравно, то није био случај. Напротив, истина је да је број смртних пресуда током Првог светског рата толико порастао да је било немогуће водити статистику. Већина смртних пресуда није досуђена на основу регуларне законске процедуре и од стране суда, него на основу овлашћења која су имали аустријски официри да својим подређенима нареде да све осумњичене за шпијунажу или, рецимо, за тровање бунара, без суђења одмах стрељају или вешају. И управо ту је статистика заказала, јер такви случајеви са фронта нису пријављивани властима.

О броју погубљених говорили су посланици парламента из редова народа који су највише били погођени овим злочинима. Године 1917, услед унутрашње кризе у земљи, аустријски парламент је поново сазван, и на сазиву су јужнословенски посланици Коложец из Словеније, затим Анте Тресић Павичић и многи други објавили број страдалих. Рекли су да не могу са сигурношћу да кажу колико жртава је било, али говорило се о броју од око 30.000 Рутена и исто толико на српској страни.

Постоји поуздани податак који је навео председник Чехословачке Масарик, и то пре распада Монархије, док је боравио у емиграцији у Сједињеним Државама. Он је навео да је у Хабсбуршкој монархији погубљено 80.000 људи. У тај број укључени су и они погубљени због велеиздаје, или ремећења мира, међу којима је и знатан број аустроугарских војника који су изведени пред војни суд због нелојалности и дезертерства и осуђени на смрт.

На тлу Босне и Херцеговине је до 1918. године било триста хиљада дезертера из редова хабзбуршке војске, такозвани ʼзелени кадарʼ, који су одбили да се боре, и свако од њих ко би допао у аустроугарске руке био би погубљен.

Дакле, говоримо о броју од 80.000, али морамо га узети с резервом, јер тај број може бити и мањи и већи. Напросто је немогуће тачно одредити колико је било жртава."