Како до моралнијег друштва ‒ једно од најважнијих питања савремене биоетике

Најутицајнији филозофи данашњице дуго стоје на супротним становиштима о питању моралног побољшања људи, а проф. Ракић је говорио о својим ставовима, о томе какве се полемике о воде међу најпознатијим биоетичарима данашњице, те о изазовима који су пред савременом биоетиком.

До моралног побољшања помоћу пилуле?

Ингмар Персон и Џулијан Савулску објавили су серију научних чланака о томе да је решење за срљање људског рода у лагано или чак брзо самоуништење ‒ морално побољшање људи биомедицинским средствима, превасходно лековима, рекао је професор Ракић за портал Образовно-научног програма. Објаснио је затим да су као доказ у прилог својим ставовима наводили успешну стимулацију саосећања и сузбијање агресије употребом окцитоцина, серотонина и других супстанци. „Ови научници сматрају и да такво морално биопобољшање треба да буде обавезно за све", додао је наш саговорник.

Са друге стране стоје Џон Хaрис и у некој мери Питер Сингер који сматрају да је когнитивно- сазнајно побољшање довољно и за морално побољшање личности. Они заступају став да неки лекови који могу јачати мотивацију, пажњу и друге сегменте нашег сазнајног апарата неминовно доводе до тога да се лишавамо својих заблуда, предрасудa и сл., и да се самим тим и морално побољшавамо.

Средина је златна?!

Према мишљењу професора Ракића, Џон Хaрис није у праву зато што верује да разумевање добра нужно води ка чињењу добра. Ни концепт обавезног моралног биопобољшања који заступају Персон и Савулеску није примерен зато што нам одузима слободу одлучивања о томе колико морално ћемо се понашати. Трећа позиција, позната као „добровољно морално побољшање људи" (voluntary moral enhancement of humans), јесте она коју заступа Војин Ракић. Он прихвата морално побољшање, чак и помоћу биомедицинских средстава уколико су ефикасна и безбедна, али под основним условом да је њихово узимање добровољно.  

Ракић је износио своје ставове у чланцима и полемикама које је водио са Персоном, Савулескуом, Хaрисом и другим филозофима и биоетичарима у водећим научним часописима (Journal of Medical Ethics, American Journal of Bioethics, Cambridge Quarterly of Health Care Ethics, Journal of Evolution and Technology ). Како истиче, размена мишљења између најпознатијих етичара и филозофа данашњице, у којој и сам учествује, траје већ неколико година и још увек је у пуном замаху. Предност своје позиције види у томе што се њоме отклања главни недостатак Херисове позиције и оне коју заступају Персон и Савулеску. Херис верује да разумевање добра нужно води ка чињењу добра, док Персон и Савулеску желе да одузму људима слободу да сами добровољно одлучују о томе хоће ли или неће да се подвргну моралном побољшању биомедицинским средствима. „Концепција добровољног моралног побољшања, тј. ʼТрећа позицијаʼ не упада ни у једну од тих замки. Наравно, и она је у фази усавршавања и још бољег формулисања, на чему тренутно радим ", додаје Ракић.