Где има винове лозе има и људи

У многим традицијама винова лоза је свето дрво, а вино напитак богова. Лоза је вековима несметано сађена и гајена у удаљеним областима, од Анадолије и Кавказа, одакле је потекла, све док је није захватила страшна пошаст. Средином 19. века лозу нападају опасне болести које су донете из Америке: филоксера, пламењача, пепелница...Тадашња наука у последњем тренутку спасава западне винограде и тако постаје неизбежна у опстанку ове врсте. Од тог тренутка у гајењу винове лозе сва средства постају дозвољена. Масовна употреба хемијских производа више нема границе.

Али на почетку 21. века, истраживањa алтернативних еколошких средстава мењају дотадашњи научни приступ. Наука се данас поново окреће природи и природном начину гајења.
Винова лоза је биљка која заузима незамењиво место у људској култури. Ову изувијану и жилаву биљку изнова и изнова припитомљавамо.

Па ипак, једна врста се разликује од свих осталих. Ботаничари је називају Vitis vinifera. Од свих врста винове лозе, на свим континентима, само од ње може да се прави вино. И срећне ли случајности, то је европска врста! Дени Дибурдије, истраживач, професор и директор Института за виноградарство и вино на Универзитету у Бордоу, говори нам о тренутку кад је нашој вољеној виновој лози претио потпуни нестанак.

До 1850. године винова лоза је обитавала у складу са својом околином. Наравно, постојали су мразеви, грȁд, природне катастрофе, штеточине, скакавци и други инсекти. Међутим, нико није морао да се бори против болести које су они узроковали. Винова лоза их је, напросто, трпела, а оне нису угрожавале њен опстанак. Затим, између 1850. и 1880. године, винову лозу су напале америчке биљне болести. Прво се појавила филоксера ‒ инсект који уништава корен саме биљке. Али људи су пронашли природно решење које је било изванредно. Тадашњим истраживачима пало је на ум ингениозно и неинвазивно решење тог проблема ‒ калемљење! У последњем тренутку схватили су да је саднице могуће спасти ако се накалеме на стабло које је отпорно на ту напаст. А америчка лоза је постала имуна на болест коју је и сама донела.

Дакле, требало је европску винову лозу накалемити на америчка стабла. Од америчке лозе се не прави вино, али свеједно ‒ грожђе ће рађати европске саднице. Тако су почели да користе америчку подлогу. Али није само филоксера била опасна, ту су били и други инсекти. Ипак, највећи проблем су проузроковале две опасне врсте гљива: пламењача и пепелница, што је људе приморало да користе хемијска средства. Споразум између науке и вина запечаћен је гајењем вина помоћу хемије. Вино постаје значајан комерцијални производ а хемијска синтеза наизглед решава све проблеме: спречава нападе болести, обезбеђује рентабилну и стабилну производњу, конзервирање производа за извоз... Ради пословања све је дозвољено! Двадесети век обележава суфикс -ИЦИД: пестицид, хербицид, фунгицид. У бомбардовању хемијским средствима свако ће добити своју дозу: винова лоза већу, а вино и ми мало мању.