Како читаоцу успешно пренети утиске са концерата

„Још се београдској публици нису потпуно охладили дланови од пљескања, а већ је хитри репортер једне локалне радио-станице описао ток концерта Свјатослава Рихтера, кога је назвао несумњиво највећим данашњим пијанистом света.

Те тако треба опет рећи нешто што је одавно изгледало излишно: наиме, да уметници нису дизачи терета нити рукометаши и да се њихов значај никако не може прецизно измерити и изразити количином килограма или бројем погодака. Уосталом, последњи првак света у свирању на клавиру о коме сам чуо није нико од оних што се најчешће помињу, већ мађарски емигрант Ђерђ Шифра, за кога су стручњаци француске индустрије плоча пре неколико година утврдили да свира најбрже од свих живих пијаниста.

Рихтер је такође у стању да свира страховито брзо и ту његову способност, разуме се, не можемо одвојити од његове репутације. Али та репутација има у суштини другу, важнију основу. Совјетски уметник је веома далеко од машине за свирање, чак и кад тај израз посматрамо са најбоље стране. Мада је у његовим интерпретацијама очигледан један стабилан ratio и строго аналитички дух, Рихтер потпуно припада типу музичара чији је сваки тренутак бар привидно акт стваралачке импровизације који се никад не враћа, чин који се доживљава па према томе не репродукује, процес колективне асимилације у коме увек пуна дворана са узбуђењем прати постепено остваривање једног малог чуда. Има виртуоза који пре свега изазивају дивљење, Рихтер пре свега изазива егзалтацију.

У овом другом случају избор елемената програма игра осетно важнију улогу него у првом. Ми ћемо свакако имати у виду општу тенденцију данашњих музичара да проналазе непозната или рехабилитују већ дисквалификована дела из архива историје. Али ћемо истовремено са резигнацијом констатовати да историја ретко греши, и да је ту мање-више већ све на свом месту; а са горчином можемо приметити да се у вишеструко оправданој борби против конвенционалности скоро нико не служи најприроднијим медикаментом: да извуче неки примерак из богатог фонда савремене музичке литературе.

Како на такву идеју такође није дошао, Рихтер је извео Шубертову Сонату це-мол, или, другим речима, приказао нам је звучни филм о узалудном труду једног сиромашног бечког композитора пре 150 година да се приближи свом срећнијем и даровитијем савременику Лудвигу ван Бетовену. После три доста дуга става испуњена натезањима у домену вишег степена науке о хармонији, Шуберт је тек у финалу успео да, уз помоћ Рихтера, провали у оне сфере фантазије, ведрине и мајсторства које познајемо из његових најбољих кратких дела писаних за глас и клавир.

Менделсонове Песме без речи нису нас одвеле до неке изразито друкчије атмосфере. У ствари, Рихтер је овим потезом квантитативно сместио свој концерт у област кућног музицирања образованих немачких грађана прве половине деветнаестог века, што, ако не грешим, у овом тренутку представља духовно стање на највећој удаљености од свести данашњег грађанина. После тога, Шопенов Ноктурно оп. 9 бр. 1 и три Дебисијеве Слике добиле су карактер уступка који више ником није ни био потребан. Један тако велики и нама тако драг уметник као Свјатослав Рихтер могао је, после свега, још једном осетити оно што је сигурно знао и много раније: у времену изразито лабилних критерија и несигурних вредности треба бити или изузетно опрезан или потпуно немаран према последицама својих поступака. Средина не води никуд."

Приредила: Ана Павловић