Јукио Мишима ‒ велика смрт самураја

Време патриотизма

У пролеће и почетком лета 1960. године, у Јапану су узавреле националне страсти. Јапанску владу је очекивало обнављање америчко-јапанског споразума о одбрани који је поприлично ограничавао јапанску државну самосталност. Улицама Јапана се демонстрирало, било је сукоба са полицијом, повређених, рањених, убијених... али споразум је ипак потписан. Посматрајући све те догађаје, а инспирисан побуном групе официра и војника 1936. године, Јукио Мишима је написао приповетку „Патриотизам". Та прича, за коју многи књижевни критичари говоре да је најбоље Мишимино дело, представља почетак свих каснијих дешавања. Јукио Мишима почиње да живи причу из „Патриотизма".

Мишима је и раније у својим делима често био критички настројен према смеру у којем се кретало јапанско друштво након Другог светског рата. Сматрао је да одустајањем од традиције, модернизацијом по сваку цену ‒ земља „губи душу".
Сматрао је да Јапан мора де се окрене чистим традиционалним вредностима оличеним у самурајској части. Истицао је: „Не свиђа ми се како се наша култура представља само кроз цветне аранжмане, као мирна култура пуна љубави. Ја верујем да ми још увек имамо чврстог ратника у карактеру."

У причи „Патриотизам" главни јунак, растрзан између дужности према цару и љубави према пријатељу, извршава харакири. Мишима је посветио велику пажњу опису тог самурајског ритуалног чина. На основу те приче снимљен је и филм који је Мишима сам режирао и у којем је и играо главну улогу. За Мишиму, тај филм је био само претпремијера завршног чина за који се спремао.

Време ратника

Због жеље да врати земљу на прави и једини исправни пут, пут самураја, Мишима у 42. години одлази у војску. Занимљиво је да је за време Другог светског рата Мишима избегао војску због прехладе. Лекар који га је прегледао написао је да Мишима има туберкулозу, иако то није било тачно.
Након војне обуке, Мишима о свом трошку оснива војску која је бројала око стотину људи ‒ звала се „Друштво штита" и била је најмања војска на свету. Потписом крвљу заклели су се да су спремни да свој живот дају за цара. Међу члановима те дружине био је и двадесетједногодишњи Морита, Мишимин љубавник и младић коме је наменио посебну улогу.
Дан који је изабрао да Јапану и цару врати част био је 25. новембар 1970. Са изговором да генералу Масуди, команданту јапанских одбрамбених снага доноси вредан поклон, Мишима заједно са својим присталицама везује генерала и тражи да се војска окупи у дворишту. Са балкона генералове канцеларије, Мишима се у униформи Штита обратио војсци, тражећи од њих да изврше државни удар. Међутим, војска је извиждала Мишиму. Покушавајући да надгласа звиждуке и хеликоптере који су кружили изнад зграде, Мишима је три пита узвикнуо „живео цар", а затим ушао унутра да изврши харакири.

Време смрти

„Схватио сам да је пут самураја смрт."

„Хтео сам да оживим самурајски дух, традиционални дух части, јаке одговорности и смисао часне смрти."

У једном интервјуу, Мишима је цитирао Рилкеа који је написао да модеран човек не може да умре романтично. Нема драме у смрти због болести или саобраћајне несреће.
„Ми живимо у времену у којем херојска смрт не постоји... Плашио бих се смрти да се разболим од рака, јер желим да умрем за нешто часно, за циљ... али је погрешна ера за то."
„Харакири је поносан начин смрти, другачији од западног концепта... западни концепт је увек пораз, али харакири те чини победником."

Разочаран одговором војске, Мишима је клекао и започео харакири. Иза њега је стајао кадет Морита, кога је Мишима одредио да му, по ритуалу харакирија, одсече главу. Међутим, Морита није успео то да учини, па је у помоћ притекао други кадет који му је отео мач и задао Мишими коначни ударац, а затим то исто учинио и Морити.

Све Мишимине маске

Шта стоји иза овако драматичног и трагичног краја једног од најславнијих јапанских писаца?
Многи су покушавали да пронађу прави разлог за његов поступак. Говорило се да је у питању патриотизам, стваралачка криза, мазохизам, лудило... разочарање што ни након три номинације није добио Нобелову награду...
Његов амерички биограф Џон Нејтен говори о томе да је Мишима целог свог живота желео да умре и да је свесно одабрао „патриотизам" као средство за постизање болне „херојске смрти".
Истина о Мишиминој смрти и даље интригира јавност. Маске које је носио још увек нису протумачене.

Приредила: Блаженка Бијелић