Јукио Мишима: писање као судбина

 Ближи се годишњица смрти чувеног јапанског писца Јукиа Мишиме, чија личност и данас,  готово после пола века, не престаје да интригира. Тајна Мишимине смрти недокучива је и привлачна као и његов живот, његово стваралаштво. Када се сетимо свих борби тог несуђеног нобеловца, схватамо да је на крају ипак успео да освоји вредности којима је увек тежио: писање, лепоту, херојство и велику смрт.  

Ко је био Јукио Мишима? 

Јукио Мишима је још у младости проглашен за најзначајнијег писца постратног Јапана. Био је веома плодан стваралац. Написао је четрдесет романа, осамнаест позоришних драма, двадесет збирки кратких прича, двадесет збирки есеја, бавио се глумом, режијом, дириговањем, мачевањем, атлетиком... Три пута је номинован за Нобелову награду.
Светску полуларност стекао је још за живота. Његове књиге „Исповест Маске", „Златни павиљон" „После банкета" „Морнар који је изневерио море", тетралогија „Море плодности", итд. ‒ сврставају се у најзначајнија дела светске књижевности.
Јукио Мишима важи за најпревођенијег јапанског писца свих времена. Био је добар познавалац западне књижевности и културе, те је у својим делима вешто комбиновао то своје знање са јапанском традицијом. Традиција је била главна потка и његовог драмског стваралаштва. Бавио се писањем и адаптацијом позоришних представа за кабуки позориште.
Поред тога што је сматран за доброг књижевника и драматурга, Мишиму су пратиле гласине да је фанатик, милитариста, хомосексуалац, садомазохиста... Својим наступима у интервјуима, приватном животу и на крају, политичким и војним ангажовањем ‒ Мишима је добар део тих гласина и потврдио.

Детињство и младост

Рођен је у Токију, 14. јануара 1925. као Кимитаке Хираока. У шеснаестој години, пре објављивања своје приче „Шума у пуном цвату", узима књижевни псеудним Јукио Мишима. Разлози за такву одлуку вероватно леже у жестоком отпору Мишиминог оца према синовљевој склоности ка књижевности и писању.
Иако је причао да потиче од самурајске породице, истина је била да је његова породица припада средњој класи, породици чиновника. Идеја о самурајском пореклу највероватније потиче од Мишимине бабе Нацу Нагаи, која је била аристократског порекла. Мишимини биографи и добри познаваоци његовог живота и дела управо бабу Нацу сматрају главним „кривцем" за Мишимино интересовање за књижевност, али и за демоне које је носио у себи.
Са непуна два месеца, баба Нацу је Мишиму заједно са колевком пренела у своју собу. Одрастајући у замраченој соби са ретком дозволом да излази напоље, играјући се са три рођаке јер је баба забранила дружење са дечацима ‒ мали Мишима је открио свет књига. Са пет година је читао и писао песме и истицао се својом даровитошћу. Под бабиним утицајем читао је кинеске и јапанске класике и упознао се са класицима светске књижевности. Међутим, био је усамљен дечак. Терор страха који је баба успоставила у кући потпуно је онемогућио Мишимину мајку да било шта учини за своје дете. Када је са дванаест година „враћен" родитељима, упознао се са веома строгим оцем који му је забранио једино до чега му је стало ‒ књиге и писање. Мишимин отац је све књиге осим уџбеника сматрао „женским глупостима" и цепао је сваки рукопис који би затекао у синовљевим рукама или у соби. Могућност да Мишима постане писац за његовог оца није постојала. 

Након средње школе као најбољи ученик добија од цара сребрни сат на који је био веома поносан. По очевој жељи уписује студије права на Царском универзитету у Токију, а након дипломирања запошљава се у Министарству финансија. Међутим, потреба за писањем и осећај одговорности и дисциплине у испуњавању обавеза на послу довеле су га до потпуне исцрпљености. Дошао је до преломне тачке у свом животу и одабрао да иде путем своје страсти ‒ страсти за писањем.

Време исповести

Објављивањем кратких прича у часописима, Јукио Мишима је већ наговестио јавности свој књижевни потенцијал. Међутим, тек након што је написао роман „Исповест маске" он добија статус књижевне звезде. Књига која је делимично аутобиографско дело, распродата је у 20 000 примерака. Нико више није могао да му оспори даровитост. За Мишиму та књига је била производ дубоког интроспективног понирања које је изронило на површину хомосексуализам и садомазохистичке фантазије.
Будући да је био обдарен неслућеном радном енергијом и самодисциплином, у размаку од две-три године, књиге су почеле да се нижу једна за другом: „Жеђ за љубављу", „Шум таласа", „Златни павиљон", „После банкета", „Морнар који је изневерио море"... 

Са 26 година имао је славу и новац, али не и унутрашњи мир. Осећао се исцрпљено и болесно. Излаз је тражио у путовању.

Време путовања

Обишао је Сан Франциско, Лос Анђелес, Њујорк, Рио де Жанеиро, Лондон, градове Италије, Грчке. Западну културу коју је у младости упознавао кроз књижевност сада је могао да осети и осталим чулима. Са путовања се вратио препорођен, са жељом за животом и здрављем. Почео је да вежба, диже тегове, бави се кендоом. Од слабашног, болешљивог, бледуњавог младића, постао је младић који се расипа својим набилдованим телом. На наговор родитеља, а и због друштвеног очекивања, Мишима се жени и у браку добија двоје деце. Живи раскошно, као холивудска звезда. Приређује забаве, увек је спреман на интервјуе америчких новинара... Путује са женом и време са децом проводи у игри. Чинило се као да се јавност преварила у вези са његовим поривима, али убрзо се показује да је то само живот под маском.

Ускоро избија скандал због објављивања серије фотографија на којима је Мишима наг избоден стрелицама, као дављеник у блату, као рањеник под точковима кола, са ножем у стомаку док му над главом стоји мач.

У том тренутку нико није схватао поруку коју те фотографије носе.

Приредила: Блаженка Бијелић