Психијатризација друштва

Доскора смо мислили да је жигосање појединца, тзв. психијатризација друштва, најгори вид злоупотребе психијатрије. Међутим, данас смо сведоци да и фундаментална наука може далекосежно да доведе до још веће злоупотребе. Биолошка селекција постала је продужена рука еволуције и данас се бави социјалним инжењерингом. 

 ‒ Психијатрија и психологија у том смислу јесу у парадоксалној ситуацији. С једне стране, од њих се тражи да дефинишу шта је нормално, а када се нешто деси, прво позивају психијатре и психологе да процене да ли је одређено понашање нормално, или који су могући узроци таквом понашању. Међутим, с друге стране, одузима им се моћ управо из страха од злоупотребе. Тако смо данас дошли у ситуацију да када студент падне на испиту, када је млад човек депресиван, дају му прозак. „Оставио ме дечко", „Оставила ме девојка" ‒ „Ево ти паксил", или неки други лек. Значи, нормалне животне фазе и ситуације које човек пролази у току живота, које нам помажу да одрастемо, да сазримо, ми лечимо. Кризе су неминовност у животу: ако прођемо кроз неку кризу, све што нас не сломи учиниће нас јачим. Тако да сада имамо у друштву феномен медикализације, психијатризације живота. А да не говоримо о социјалном инжењерингу, у којем психијатрија већ од малих ногу несташну децу класификује, што би се у моје време, носталгичан сам, завршило као класична учитељичина опомена родитељу: „Дете вам је било немирно, смирите га мало." Сад се такво понашање лечи као поремећај. Или ако је дете данас уплашено, лечи се од депресије и анксиозности. Значи, већ од малих ногу деца се се стигматизују, етикетируају, покушавају да се обликују, не мора само да је лек у питању, може и психотерапијом. Дакле, шта друштво ради? Фаворизује децу која су на скали темперамента високо зависна од награде, децу која лако могу да се услове: покажете им шаргарепу ‒ они вас следе, ако не слушају ‒ штап, чули сте вероватно за ту метафору система награде и казне, и тако се деца условљавају да буду послушни грађани друштва. 

Наизглед, те мере су у несагласју. Са једне стране деци се пружа слобода, са друге стране нормирају се вредности којима треба да се владају и у најситнијим захтевима.

 ‒ Апсолутно. Ја мислим да је то тренд који по мом мишљењу иде ка потпуној социјализацији личности. Ми ћемо изгубити наше анималне корене, посебно агресију, и инкорпорираћемо захтеве глобалног друштва као своје личне потребе. Рецимо, Грин покрет, Еко-покрет, политичка коректност, расизам, итд... Моја ћерка, која има двадесет и пет година, поносна је и срећна када делује у складу са тим интројектованим нормама друштва. Тада ћете већ моћи да кажете да сте регулисали друштво. Друштво више неће имати потребе да прави норме, јер ћемо ми сами себе да нормирамо инкорпорирајући потребе... Другим речима, и наше потребе и њихово задовољење биће дефинисани ван нас као личности.

Да ли је та слика света коју нам предочавате ближа Хакслију или Орвелу?

‒ Хакслију. Јер његова теза почивала је на постулату да се влада задовољством, док је Орвелова заступао тезу да се влада контролом, да се контролише.

Међутим, психијатрија је данас заробљена и јуридичким питањима. Људска права, која су сваким даном све бројнија, постала су морални закон савременог света, рекли бисмо вид обичајног права. Какав је став психијатрије према томе да психијатрија треба да усваја правне норме, оно што се данас процењује као пожељно, „политчки коректно"?

  ‒ То питање је веома важно и сваки озбиљан психијатар мора да обраћа много пажње да не би постао испружена рука друштва које ће, наводно из медицинско-психијатријских разлога, заправо да стигматизује или лиши стигме одређено понашање. То је врло, врло осетљиво питање. Али тако је одувек било, од самог рођења ова наука налазила се на клизавом терену. Ипак, раније додирне тачке науке и друштва нису биле толико честе. Данас је практично њихов узајамни однос доведен, ако тако могу да кажем, до апсурда. Дошли смо у ситуацију да се поставља питање да ли је пацијент тај који треба да плати лекару за услугу или лекар пацијенту, због тога што му дозвољава да учи из његове психопатологије. Значи, на врло клизавом смо терену.