Осећајност између Истока и Запада

Живот у заједници данас се сматра непрактичним, недовољно комфорним, превазиђеним, иако је тековина наше дубоке биолошке везе са првобитним начином живота у природи и има низ предности у односу на индивидуалан живот појединца, чему тежи све већа популација западне културе. Какве последице може данас ʼдобровољна културолошка изолацијаʼ да остави на човека?

Нисам сигуран да је у питању индивидуализација. Ја мислим да је у питању глобализација. Индивидуализација западне културе није нов феномен, мислим да је он на силазној путањи. Глобализација брише индивидуализацију, бар те врсте, али шездесете, седмдесете, осамдесете године прошлог века биле су године индивидуализма. Тада је настао губитак тог биолошког, интуитивног морала, да оно што је добро за групу јесте добро и за појединца. Идиом тог морала деформисао се у гесло: Важно је да буде добро за мене, а групи како буде. Посебно је то видљиво у богатим земљама где се екстремни индивидуализам и не примећује одмах, јер нема реперкусије на остале чланове и група се против њега не организује и не буни.

Да ли ће оставити последице по људску заједницу то што је у западној култури емпатија све ређа и што се не сматра пожељним обрасцем моралности, осим као прокламована вредност, но која није присутна у свакодневном животу?

Ја мислим да је проблем у томе што се ми данас све више организујемо у виртуелном свету, а све мање припадамо реалном. Људи током целог дана разговарају телефоном, баве се њиме ‒ можда имају пословни састанак, разговарају са пријатељем, али свако је организован у свом свету и нико не гледа другог и нема међусобне комуникације. Не мислим да се губи саосећајност због тога што западни свет подржава губитак емпатије. Не, мислим да нас дигитално доба, и то је један од основних проблема, уводи у комуникацију која се не обазире на емаптију. Ако само размислите која је сврха и порекло емотикона ‒ цртежа лица који треба да илустрију емоцију ‒ они се додају у једној безосећајној комуникацији да би је емоционално оснажили. То је, рекао бих, посредан пут да се унесе емоционалност у неемоционалну комуникацију. Могу да замислим да ће кроз извесно врeме и неке нове технологије тај тренд само да се усавршава, но ми као људи нећемо. Чини ми се да сам негде прочитао да нове технологије чак уводе мирисе које ослобађају путем компјутера да би допринели илузији директне комуникације.

Одлика генерације „Зи" (рођени у последњој деценији ХХ века) јесте да убрзано прима информације, али исто тако, за осам секунди губи занимање за њих. Несигурност појединца у времену социјалних транзиција одразила се и на концепт поремећаја личности. Да ли је то разлог све чешћих изненадних масовних убистава и бруталних појединачних убистава која су починили наизглед мирни људи, а која се дешавају у свету, али и код нас?

Могу да вам кажем шта мислим о томе, немам податке да то и поткрепим. Проблем је у томе што постоји људи који нису ни та ʼЗиʼ генерација, ни ʼУајʼ генерација, а који су неспремни за ове промене. Они који губитак стварне комуникације доживљавају као пораз, а немају начина да га компензују јер се не укључују у нове трендове. Последица је да се осећају усамљено, јер не поседују тај вид комуникације којим би актуализовали свој доживљај себе. Најчешће, наш доживљај себе актуализује се у неком односу. Ја не знам неке статистичке податке да то поткрепим, али оно што могу да вам кажем јесте да су затвори пунији него икада, између осталог и због сајбер криминала. Прошла година, 2015, била је година у којој је извршено највише смртних егзекуција, не осуђених, него егзекуција, највише спроведених смртних казни у забележеној историји. Значи, ово дигитално друштво, које је сада либерализовало животне стилове, фокусира се да потпуно сузбије агресивност, јер када је све дозвољено, дозволом агресивности дошло би, једноставно, до хаоса у друштву. Тако да, рекао бих да је то један тренд који је веома занимљив ‒ тренд да либерализација у друштву повећава људску агресивност. Узгред, да напоменем, либерализација друштва доводи такође до преваленце поремећаја личности ‒ почетком 20. века (1905, 1906, 1910. године), кад се Фројд бавио психоанализом, нико није помињао поремећај личности, једноставно, нису знали за ту категорију.

Па можда због тога што је нису препознали, нису је ни категоризовали?

Не, они би знали за њих да су им били проблем, него су поремећај личности решавали као друштвену ситуацију. У то време ви сте имали ʼкалупеʼ прихватљивог живљења: појединац је могао да буде ово или ово. Ако си био другачији, онда би долазило до проблема. Код поремећаја личности идеално је кад им неко каже шта да раде. Либерализација норми прихватањем различитих животних стилова значи конфузију у избору, јер људи са поремећајем личности су ионако неорагнизовани изнутра. Колико год је конзервативно друштво ограничавало креативност, оно је њима помагало јер им није давало да ʼлутајуʼ. На тај начин, заправо, помогло им је да се интегришу. Са либерализацијом друштва коначно су настале неурозе: нема кривице, нема стида ‒ Ничег се не стидим, Све могу да будем ‒ њихов је мото. Са друге стране, либерализација је ослободила кративност људи, али они који су били вулнерабилни одједанпут су се нашли у ситуацији да не знају шта ће: Шта да радим?, питали су се. И зато данас имамо преваленцу поремећаја личности... Може се рећи да је ово доба поремећаја личности.