Да ли су гени наша судбина

 Имали смо прилике да разговарамо са неуропсихијатром др Драганом Швракићем, професором на Универзитету Вашингтон у Сент Луису (САД), академиком САНУ, који је недавно посетио Београд. Током три последње деценије рада у Сједињеним Државама у највећем се бавиo истраживањима на пољу психобиологије ‒ упливом биогенетских веза на развој менталних болести код људи, факторима који утичу на формирање личности, а у којима се преплићу генетски и развојни утицаји. Са професором Робертом Клонинџером и групом сарадника развио је седмофакторски модел личности који је данас један од водећих у свету.

Ваше истраживање тиче се биогенетских процеса који могу да модулирају црте личности. У питању је истраживање на пољу генетике (однос генотипа на фенотип) и епигенетике (наследне промене у фенотипу које нису зависне од секвенце ДНК, већ од њеног окружења). У чему се огледа тај процес?

‒ Суштински, истраживање се тиче епигенетике, науке која се бави интеракцијом гена и околине. Значи, гени са којима се ми рађамо имају 60% утицаја на то какви ћемо бити као личности, док 40% представља утицај околине. Тај однос није линеаран. То што имамо 60% одређених гена може да буде озбиљно измењено у зависности од окружења у коме се налазимо. Значи, окружење може или да сузбије лоше гене, или да експонира лоше гене. Или обрнуто ‒ може да сузбије добре гене и да наметне одређену психопатологију. Значи, гени нису наша судбина и не морају да буду наша судбина. Свака црта личности: интелигенција, наш темперамент, наш карактер, развија се кроз интеракцију гена и околине. Ми смо рођени, људска беба је рођена без икакве способности да самостално живи. Наш нервни систем завршава развој, наш мозак, наше емоције, наше понашање завршавају развој тек петнаест до двадесет година од рођења, кроз адолесценцију до раног одраслог доба, тек тада човек почиње својим пуним капацитетом да ʼживиʼ.

Тим истраживача из Сент Луиса направио је револуцију овим истраживањем генотипа. Колико су данас видљиви ваши резултати?

‒ Резултати су видљиви већ у овоме: ми смо показали да је темперамент особе претежно генетски условљен. Значи гени, оно што наслеђујемо од наших родитеља утичу на то какве ће нам бити црте темперамента и ако погледамо себе, најчешће то можемо и да видимо: видимо, на пример, да је неко повукао на бабу или на деду или на мајку, или на оца страшљивост или агресивност. Али каракатер, по нашим генетичким студијама, није везан директно за ген, већ за регулаторне сегменте, оне делове који не кодирају протеине него су ту да регулишу функцију других гена. Другим речима, класичан епигенетички механизам. Значи, карактер се развија епигенетички кроз интеракцију са околином, а темперамент је много више независтан од њих. Наравно, није потпуно, али је много више независтан од интеракција са околином. Ми смо радили истраживања широм света, темперамент се не разликје много међу културама у свету. Ако пођете од Србије до Јапана до Јужне Африке, Јужне Америке, Северне Америке, темперамент људи је сличан. Неке мале разлике постоје. Рецимо, нашли смо да је у Јапану индивидуална агресивност мање изражена и да су они, да тако кажем, више кооперативни.

Значи, темперамент је мање-више стабилан на планети, али карактер се мења од културе до културе, од супкултуре од супкултуре...

‒ Оно што сам малочас рекао  био је генетички доказ да је карактер епигенетички механизам, класичан производ интеракције гена и околине, а ово је епидемиолошки доказ. Ви видите да је у Јапану црта каракетра ʼкооперативностʼ једноставно више изражена него у неким другим културама. Или имате ситуацију да према Светској здравственој организацији не постоји дијагноза ʼнарцистички поремећај личностиʼ. Нарцистички поремећај личности је класификован у САД, али Светска здравствена организација тај поремећај ʼне примећујеʼ јер ову дијагнозу ʼне препознајеʼ у сиромашним земљама, ʼнема га довољноʼ да би га класификовала. Тако да, већ знате, нарцизам као поремећај  присутан је у Великој Британији, у Немачкој, али у великом делу остатка света нарцизам се уопште не узима као фактор поремећаја личности.

Кинези су својевремено спровели истраживање према којем су установили, мерећи мождану активност у својој популацији, да имају развијенији осећај за заједништво, много већи него што је то установљено код Европљана, западњака, уопште. Шта бисте рекли о томе?

 ‒ Како да не. У питању је биолошки морал људи. Ми имамо биолошки морал који је урођен и који одражава еволуциону реалност наших предака: живот у групи је наше адаптивно решење. Ми смо, односно велики број животиња је ʼодлучиоʼ да је група боље решење него изолован живот. Али живот у групи колико год има својих предности има и своју цену. Човек мора да подреди свој индивидуализам у одређеној мери животу у групи. Тај аспект моралности ми делимо са свим животињама које живе у групи. Рециппроцитет, емпатију, алтруизам, алтруистичко понашање, то су понашања која делимо са другим животињама. Зашто се културолошки разликују, рецимо, земље Оријента, како сте поменули, и земље западног света? Због тога што је у земљама Оријента живот у групи културолошки негован, култивисан ‒ бити добар за групу, доприносити групи је израз личног успеха, док у земљама у којима је развијан индивидуализам то није случај. Тамо се не негује заједништво. Тако да, урођен морал је наша људска способност баш као и способност говора, са њима се рађамо.