Породица надарених: Вилијам Батлер Јејтс

Ирци, наравно, никад нису волели да буду под енглеском влашћу. Међутим, пошто је Ирска толико дуго била саставни део Уједињеног Краљевства, британски утицаји на свакодневни живот у Ирској били су присутни у великој мери.

Катедрала Светог Патрика је протестантска катедрала Англиканске цркве. Почетком шеснаестог века, Хенри Осми се отцепио од Римокатоличке цркве да би се оженио Аном Болен, или да би бранио веру својих протестантских поданика.

Поставља се питање како је све то повезано с Јејтсом. Међутим, познавање верске ситуације у Ирској кључно је за разумевање његовог живота. У време кад се Јејтс родио, већина Ираца је била римокатоличка. Тако је и данас.

У сржи сваке религије је уверење да је она права, а да су све остале погрешне. То осећање да су само они у праву, иако су и једни и други хришћани, у Римокатоличкој и Протестантској цркви је толико снажно да је по завршетку Ирског грађанског рата и повлачења Велике Британије из Ирске, Северна Ирска морала да се изостави из свега тога.

Питање језика и религије 

Међутим, проблем у Ирској није био чисто верске природе. Постојало је и питање језика.

Осим у неколико забачених делова земље, енглески је био матерњи језик Ираца у Јејтсово време. Био је то језик образовања, владе и књижевности, а тако је и данас, иако је национализам у међувремену многе Ирце подстакао да уче галски.

Универзитет у Даблину је познат под називом Колеџ Тринити. Бројни његови истакнути дипломци, попут Свифта, Едмунда Берка, Оливера Голдсмита, Оскара Вајлда и Семјуела Бекета – редом су били протестанти. Тако је морало бити.

Католике на Колеџ Тринити нису примали све до 1966. године, више од педесет година од проглашења независности. Једини начин је био да се преобрате у протестантизам. Сваки католик који је похађао ову школу одмах је био екскомунициран.

Велика већина владајућег сталежа – генерал гувернер који је живео у Даблинском замку, племство, влада, образовани сталеж и јавни службеници, били су протестанти. Сељани и такозвана радничка класа били су римокатолици. У очима протестантских владара, били су једва нешто више од пагана и идолопоклоника.

Због тога су и чланови Јејтсове породице морали бити протестанти. У тадашњој Ирској, породица надарених људи, из какве је и он потекао, тешко је могла бити другачија. Једини ирски католички писац који је у то време стварао био је Џејмс Џојс, а и он је Ирску заувек напустио чим је могао. Презирао је Даблин и језуите који су га васпитали, али је сећања на њих проживљавао током читаве стваралачке каријере.

Жудња за Слајгом 

У Цркви Светог Јована у Слајгу, адвокат Џон Батлер Јејтс венчао се са Сузан Полексфен, ћерком бродовласника из Слајга. Иако је већи део детињства провео ван Ирске, а самим тим и ван Слајга, песник Јејтс је тај градић на западној обали Ирске, окружен планинама и очаравајућом обалом, одувек сматрао својим домом.

Отац му је био шармантан човек, кога је претежно занимао материјални, опипљиви свет. Вероватно је то био његов начин да се побуни против метафизичког аспекта религије уз коју је одрастао. Чим се оженио, одустао је од права и одлучио да се посвети уметности. Сликање је постало сврха његовог живота.

Треба напоменути да је као уметник био успешан, али не толико у финансијском смислу колико у томе да је развио сопствени стил и стекао задовољавајући углед, нарочито као сликар портрета и пејзажа. Стога нас не изненађује то што је подржао синовљеву жељу да се бави поезијом.

Живели су у југоисточном предграђу Даблина. Рођен је песник Вилијам Батлер Јејтс. Кад су му биле четири године, породица се преселила у Енглеску.

Отац се уписао у уметничку школу „Хедерли" у Челсију, установу која и дан-данас постоји и заступа уверење да уметници заправо треба да науче вештине цртања и сликања. Током првих шест година су живели у улици Фицрој роуд, надомак парка Риџентса. Био је то угледан дом. Иако су били уметници, у породици је владао ред, без трунке боемства.

Кад је песнику било десет година, преселили су се у кућу у западном Кенсингтону да би били ближе школи „Годолфин", коју су дечаци похађали.

Школа му се није нарочито допадала. Друге дечаке је сматрао силеџијама. Па ипак, био је успешан у неким спортовима, нарочито у пливању.

Све време је жудео за Слајгом. Повремено су тамо боравили у великој кући породице његове мајке. Свако с песничком душом ће Слајго видети као поетично место – улице су до данас задржале отменост прошлих времена, лука увек симболише одласке и доласке и очекивање промене, а брда у залеђу граду дају магичан изглед.

Опојни центар Даблина 

Слајго је за Јејтса увек био извор свега, почетна тачка за сваки напредак. То је уобичајено за људе из Слајга. Овде је најнормалније причати о души и духу неког места.

Кад је Јејтс имао петнаест година, породица се вратила у Ирску и настанила у Хоуту, североисточно од Даблина. Хоут је лепо место и у песнику је очигледно побудио инспирацију. Наиме, Јејтс је у Хоуту написао своје прве стихове.

Са оцем је сваког дана ишао у Даблин. Отац је ишао у свој атеље у улици Јорк, у близини парка Сент Стивенс Грин, а дечак у средњу школу „Еразмус" у улици Харкорт. Осетљивом дечаку је центар Даблина сигурно деловао опојно.

Истим улицама је не тако давно ходио и ђакон Свифт, чије је дело „Гуливерова путовања" у великој мери допринело прочишћавању људи од охолости.

Едмунд Берк, који је много учинио на пољу обликовања идеја о влади и друштву широм света, такође је ходао улицама Даблина док је размишљао о важним питањима.