Врлина или вештина?

Та полемика се, међутим, углавном бави методологијом реформи, попут тренутно актуелног модела „кооперативног / дуалног“ стручног образовања у Србији. При том се некако запоставља сама чињеница да функционални модел не мора нужно да буде и добар модел. 

Наиме, легитимни став да модерно образовање треба да комуницира са потребама друштва, производње, своди саму идеју на процедуре стицања конкретних вештина (потребних привреди), запостављајући основни императив образовања као начина стварања субјеката, дакле људи способних за врлину, што претпоставља један културни капацитет остварен у методолигији образовања.

Шта при томе мислим, најбоље је видети на примеру наставе математике у оригиналном виђењу математичарке Маријане Ајзенкол, чији приступ наводим у само једном, кратком сегменту:

„Док се традиционални начин наставе математике бави теоријом као таквом, и то је у реду и потребно у датим сегментима, драмске структуре и форме чине повезнице и смисленице. Драма у математици није прича које се дешава пред пасивном публиком.

То је метод који нема посматрача. Сви су учесници, јер се у свима дешава извођење. Ако није тако, ако нисмо сви промењени након таквог сусрета, онда нешто није у реду са нашом комуникацијом, па и о томе треба причати. И то је опет врста драме. Исповедне. Можда монодраме.

Драма у настави математике је изазов промене изнутра при сусрету са природом предмета и смислом учења. То је метод у коме се предмет „оживотворује – утеловљава“ пред учесницима у датом моменту и простору. Зато и јесте необичан сусрет.

Нема јединственог рецепта како структуру драме „убацити“ у математику. Оно што је важно је прво имати јасне појмове и концентрисати се на предмет рада – извођења, затим повезати, тј. дати „живот“ теорији / појмовима, кроз покрет или положај (пантомиму) или речи – радњу, и дефинисати циљ – поруку извођења драмске радње или игроказа.

Темељна знања и / или разумевања материје су јако корисна, мада не и пресудна за извођача. Може се десити да ученик схвати и прихвати суштину појма бивајући-играјући „математичко биће". Једнако је важно „ући“ у математичку драму, али и изаћи из ње. Мора бити времена и простора за обоје (односно све троје: улазак, извођење и излазак) дела.

У делу припреме, важно је разговарати и дефинисати (мада није увек неопходно у самом почетку све детаље) појмове и ситуације, као и њихове везе и следове. Но, нешто ће се одвијати и дешавати у самој драми, без наше режије и контроле. И то је добро.

Чињеница да ученик и учитељ сарађују на метакогнитивном нивоу дефинише структуру. То је софистицирана иновација у настави која подстиче и изазива на размишљање не зашто већ како системски повезати драму и фундаменталне науке, образовање, одговорности и ученика и учитеља и, наравно, уметност.

Структура би требало да интегрише питање: „Шта даље?“ и образовне циљеве наставе данас и у будућности. Оно што мени олакшава рад када планирам и комбинујем наставне методе је:

– Комбинација теорије – речи и слика, како менталних, тако и презентација;

– Разговор са ученицима из позиције „једнаких“;

– Подела улога... Мала помоћ и консултације: ко, шта, где, када и зашто;

– Јасно дефинисање: на чему се темељи драмска ситуација, шта ћемо њоме поручити и да ли отвара или затвара врата за даље.

Може се десити да се на известан начин суочимо са парадоксом или контрадикцијом, што је такође добро, јер тера на продубљивање и грађење идеја, као и трагање за решењима.

Овако посматрана, драма у настави математике је креативна, спонтана игра која је често импровизацијска, али мора бити базирана на темељним истинама и законима из којих може изаћи, пробати, вратити се, али не посустати.

Драма је, дакле, цео тај процес. То није игра која ће предмет учинити занимљивим или појачати концентрацију, мада је добро да тако буде. Подела улога, тј. преузимање улоге „математичког бића“, важан је моменат суочавања са самом природом појма и науке. Развијају се и машта и разумевање.

Бивајући „математичко биће“, ученик може да импровизује теорију и ако нема довољно знања, а та импровизација често може имати друге вредности и квалитете. Не само да гради самопоуздање (које често недостаје у класичном приступу настави или пређе у неки други облик, ако се „слобода“ у настави погрешно примењује) већ и разумевање и жељу за даљим трагањем.“

Маријана Ајзенкол је професорка математике београдске Основне школе „Мајка Југовића" у Земуну.