Да ли је Жан Жак Русо (коначно) озваничио релативност лепоте?

Како то примећује Умберто Еко, оригинални су заправо посебни видови романтичарске лепоте, нарочито веза између различитих облика, ненаметнута разумом већ и осећањем и разумом, веза којој циљ није да искључи супротности или разреши антитезе (коначно / бесконачно, целина / фрагмент, живот / смрт, ум / срце) већ да их сакупи у истовремено присуство – а то је стварна новина романтизма. 

Ево како је Габијеле д`Анунцио, у збирци „Изаота Гутадауро и друге песме“, прочитао у језовитом кључу ваљда најпознатије дело у историји сликарства – Леонардову Ђоконду:

Горгона 

На лицу јој се видело
оно мрачно бледило које обожавам (...)
На уснама је имала осмех
блистав и окрутан
за којим је божански Леонардо
трагао на својим платнима.
Тај се осмех у грчу борио
са благошћу издужених
очију и давао је
надљудску драж и лепоту
женским главама које
је велики Винчи волео.
Болни цвет била су
та уста (...)

Занимљиво је присетити се постепеног формирања романтичарског укуса пратећи промене значења израза „romantic“, „romanesque“, „romantisch“. Средином седамнаестог века термин „romantic“ синониман је (у негативном значењу) са „романескним“ („like the old romances“).

Наредно столеће обележиће понајвише „фантастично“ („romanesque“) или „питорескно“; овом живописном призору Русо додаје важну субјективну одредницу – израз „je ne sais quoi“, за оно што је неодређено и неодредиво.

Најзад, рани немачки романтичари прошириће обим овог неодређеног и неодредивог, покривајући га термином „romantisch“ – он укључује шта год да је далеко, чаробно, непознато, укључујући и туробно, ирационално, самртно.

Нарочито је особено романтичарско „стрепљење“ („Sehnsucht“) ка свему томе – то је тежња која није историјски обележена, па је тако свака уметност која испољава такву тежњу романтичарска, или је можда романтичарска сва уметност у мери у којој не одише другим до таквом тежњом. Лепота престаје да буде форма, а Лепо постаје неуобличено, несређено.