Насиље је у људским генима

Насиље постоји и у животињском свету, наравно, али у потпуно другачијим сразмерама. Док најкрволочније звери убијају углавном због хране мотиви човека могу бити најразличитији. Човек убија да би обезбедио престиж, из освете из забаве као што је то било у римском колосеуму или у борби са биковима. Убија непознате људе али и најближе сроднике, другачије од себе по раси, изгледу, уверењу и социјалном статусу.

Тим шпанских зоолога предвиђен Хозе Маријом Гомесом, kako преноси часопис Nature, утврдио је да човек заједно са својим сродницима приматима има сличну стопу склоности ка убијању која је у поређењу са осталим сисарима седам пута већа.

Има више чинилаца за овако високу стопу фаталних исхода међусобних људких конфликата. Први свакако вуче корене еволутивног порекла од далеких предака примата код који је леталност досезала 2,3 % , потпуно идентично као и код данашњег човека, а други због кроз еволуцију увћавања масе мозга и јачања снаге ума. Трећи важан фактор је човекова снажна потреба да се везује за одређене територије и да се сврстава у друштвене групе.

Ова тврдња је поткрепљена предпоставком и аналогијом са китовима и слепим мишевима који су такође веома територијално условљени али не и друштвено, па је код њих ова особина због тога веома мало изражена. Тумачење научника указује на примарне човекове нагоне за преживљавањем који се рефлектују кроз сексуалне мотиве који су најчешће када је насиље међу адолесцентима у питању.

Познат је и механизам којим се произвди насиље. Корени су у импулсима који служе као окидач за оваква дела. Они настају дубоко испод мождане коре где настаје свест и очитавају се у афективним манифестацијама беса. Човеков мозак је опремљен и алатима који инхибирају тај бес и они су смештени у фронталном делу мозга, тако да су за крајњи исход евенуалног почињења убиства релевантни делићи секунди док импулс пређе тај пут али и добра структура тзв. неуротрасмитера који су задужени за добро функционисање и разумно понашање. 

Једно је сигурно да се ове две категорије проистекле из фундаменталних нагона никада неће променити јер су дубоко генетички услољене и припадају у ствари основној човековој потреби да се бори за опстанак. И територијалност и борбе адолесцентних мужјака проистичу из истих дубоких антрополошких социјалних и психолошких особености човека.