Самоубиство леминга: истина унутар мита

Драмска привлачност ове слике довела је до многобројних помињања леминга у популарној култури, разноликих тумачења инстинкта или мотива који би могао да их нагони на аутодеструкцију, као и свеприсутне употребе у виду метафоре за масе које слепо срљају у сопствену пропаст.

Некада популарна рачунарска игра Lemmings компаније Psygnosis подигла је ову метафору на виши ниво, заменивши глодаре човечуљцима кадрим да користе алатке и да се довијају како да превазиђу све препреке које им се нађу на путу ка фаталном самоостварењу.Масовно самоубиство леминга је, међутим, ништа друго до широко распрострањени мит.

У стварном свету, леминзима самоубиство није ни на крај памети. Научници претпостављају да су настанку и учвршћивању такве идеје вероватно допринеле уобичајене масовне миграције ових глодара, који често у великом броју, у потрази за храном и новим стаништима, пролазе кроз непроходне области, преко река и урвина, што некада може да доведе и до тога да се неке од животиња збиља сурвају или да посматрачу барем тако изгледа. Други разлог због ког прича о самоубиству леминга многима звучи веродостојно лежи у томе што популације леминга показују екстремно варирање - једне године их буде много, а већ наредне их готово нема.

Мит о самоубиству леминга нарочито је подстакнут филмом компаније Дизни «Бела дивљина» из 1958. године у ком се уистину види мноштво лемингâ који скачу са литице у море. Филм је, међутим, снимљен тако што су леминзи, које су ауторима за новчану накнаду доносила деца из локалне заједнице Инуита (филм је сниман у нетакнутим пределима Канаде), окупљани на месту снимања и нагоњени да пред камерама покажу своју склоност самоубилачком скоку.

Ипак, добро је познато да се у готово сваком миту, ако се дубље анализира, може пронаћи и понеко зрнце научне истине, чак и ако је та истина потпуно неочекивана и прилично удаљена од онога што сам мит тврди. У случају леминга, истина до које су научници дошли тиче се математичког модела који приказује кретање величине популације ових глодара кроз време.

Математичари су, наиме, показали да су огромне осцилације броја леминга заправо последица њихове високе стопе размножавања, највише у свету глодара, која премашује одређену критичну вредност изнад које популација постаје крајње подложна ефектима нелинеарне динамике, популарније познате као теорија хаоса. Другим речима, систем почиње да се понаша тако да се веома мале разлике у почетним условима преводе у велике и, што је далеко важније, суштински непредвидиве разлике у току и исходу процеса.

Резултат је, наравно, то што леминзи наизменично врве и ишчезавају, по природном току ствари, без икакве потребе да томе сами припомогну драматичним чином самоубиства. Тако нам је један популарни фактоид - тобожња масовна погибија леминга ‒ наизглед неочекивано отворио прозор ка неким од узбудљивијих увида у устројство природе и математичке моделе којима се испомажемо у жељи да га боље сагледамо.