Кратка историја двоточкаша

Према неким изворима, први нацрт бицикла направио је ученик Леонарда да Винчија, Ђан Ђакомо Капроти, давне 1534. године. Као што је случај са многим изумима потеклим из Леонардове радионице, поводом аутентичности овог нацрта се и даље води велика полемика.

Први проверени подаци о овом изуму приписују се немачком барону Карлу фон Драјсу. 1816. године Немачку је задесила велика оскудица, која је довела до губитка великог броја коња. Сматра се да је то била мотивација барону, те је настојао да нађе алтернативу коњима. Тако је дошло до конструкције прве „машине за трчање", како је сам барон назвао свој изум. Име је било адекватно, будући да справа није имала педале, те је онај који ју је возио, дословно морао да трчањем покреће точкове.

Драјсов изум је убрзо постао популаран у Француској и Енглеској. У наредних неколико година ова машина покреће читаву помаму, посебно у Енглеској. Возе је сви угледни џентлмени, обучени у пуну јахачку опрему, те она постаје позната као кицошки коњ. Мода је врло кратко трајала, услед великог броја судара и падова, кицоши губе интересовање за механичког коња, а у многим градовима власти забрањују њихову употребу због небезбедности у саобраћају.

Ипак, Драјсов модел је послужио као основа за развијање практичнијих варијанти.  Франузи 1863. производе први бицикл са педалама, које су, међутим, окретале предњи точак. Ернест Мишо постаје први масовни произвођач металних бицикала и у Паризу тих година долази до ренесансе бицикла.

У Енлеској Мишоов модел добија надимак „труцкаш костију", због неармортизоване вожње. Како би доказали да и они бицикл за трку имаду, Енлези констришу први високи модел - Пени-фартинг. У питању је бицикл са изразито великим предњим точком и минијатурним задњим. Одатле и име - пени и фартинг су бринтански новчићи, пени већи и вреднији, фартинг знатно мањи у величини и вредности.

Ипак, најзначајни догађај у историји бицикла десио се када је крајем 19. века конструисан „безбедни" бицикл. То је модел бицикла који одговара данашњим стандардним градским бициклима - два точка исте величине, педале, волан и удобно седиште. До тог тренутка, бицикл је виђен као справа за одважне и богате. Оптимизација бицикла омогућила је да он постане редовно превозно средство које су сви могли да приуште и да лако управљају. Значај овог открића био је највећи за жене.

Наиме, вожња бицикла постала је оправдање за жене да обуку панталоне. Неки овај феномен називају револуцијом рационалног одевања - одједном је постало јасно колико женски одевни предмети попут корсета и дугих сукања ограничавају жене у бављењу свакодневним пословима. Због тога у феминистичком речнику бицикл значи возило слободе.

После Другог светског рата на сцену ступа бицикл који ће постати најпродаваније превозно средство у историји - Летећи голуб. Овај модел је произведен у Кини и убрзо постаје један од симбола друштвене равноправности - не претерано удобна, али поуздана вожња кроз живот. Седамдесетих година кинеске власти дефинишу просперитет као „по један Летећи голуб у сваком домаћинству".

Поред развоја великог броја нових, специјализованих модела, 21. век је довео и до освешћивања еколошке улоге бицикла. Многи градови широм света спроводе урбанистичке политике које настоје да подрже коришћење бицикла као превозног средства, првенствено уместо аутомобила.

Градови чија инфраструктура није погодна за развој бициклистичких стаза, све чешће затварају улице за моторизована возила, како би обезбедили довољно простора за бициклистичке трасе. Највеће светске фирме такође настоје да охрабре своје запослене да на посао долазе бицилима, па тако у Њујорку цене пословних простора расту уколико се налазе на локацијама на које се лако стиже бициклом.