Дочаравање Узвишеног и Лепог

„Природа нам је подарила два генија као пратиоце кроз живот. Један од њих, угодан и ведар, скраћује нам својом живахном игром напорно путешествије, олабављује нам ланце нужности и води нас кроз радост и шалу до најопаснијих места, где морамо деловати као чист дух и збацити сваку телесну љуштуру, све до спознаје истине и испуњења дужности. Ту нас напушта, зато што је чувствени свет његово једино поље, и даље од тога нас не могу одвести његова земаљска крила. Али ту ступа онај други, озбиљан и ћутљив, који нас снажном руком води са оне стране дубоке провалије. У првом од ова два генија препознајемо осећање за Лепо, а у другом пак осећање за Узвишено. Лепо је већ израз слободе, али не оне која нас уздиже изнад снаге природе и ослобађа нас сваког телесног утицаја, већ оне коју ми имамо као људи унутар природе. Осећамо се слободним у Лепоти, зато што су чулни нагони у хармонији са законом разума; осећамо се слободним у Узвишеном, зато што чулни нагони немају утицаја на законодавство разума, стога што овде делује дух као да није подвргнут другим законима сем сопственим. 

Осећање за Узвишено је разнолико осећање. Састоји се од осећаја трпљења, који се у свом највишем степену манифестује као дрхтај, и од осећаја чиле ведрине, који се може уздићи до ентузијазма и, иако оно није баш у потпуности задовољство, суптилне душе стављају га испред сваког задовољства.

То јединство два међусобно супротна осећаја у једном једином осећању показује нам на непобитан начин нашу моралну независност. У ствари, пошто је апсолутно немогуће да се исти објекат налази према нама у супротстављеним односима, произлази закључак да се ми сами према том објекту налазимо у различитим односима; сходно томе у нама морају бити уједињене две супротне природе, које су заинтересоване на потпуно супротан начин за представљање самог објекта.

Преко осећања Узвишеног ми се уверавамо да се стање нашег духа не прилагођава нужно стању чула, да закони природе нису нужно и наши закони, и да ми у себи имамо један аутономан принцип, независан од свих чулних надражаја. Објекат узвишености је двојак. Или га везујемо за нашу интелектуалну снагу и подлежемо у покушају да створимо његову слику и концепт; или га везујемо за нашу животну снагу и посматрамо га као моћ, супротстављену нашој која се гаси."

Романтичарски сензибилитет затечен је једним проблемом - како да се доживљај узвишености пред природним појавама уметнички представи? Уметници ће се опробавати на многе начине, сликањем или приповедањем (па чак и музиком) у тражењу израза за олујне призоре, бескрајна пространства, ледене глечере или бурна осећања.

У свим овим случајевима, сликарство, више него представљање природе у тренутку Узвишености, тежи приказивању (уз наше учествовање) нашег доживљаја Узвишености.

Са којим постигнућем успешности - просудите сами.