Ко су били Грци

Грци су били бројно надјачани и наводно слабији, али борили су се за своју слободу. Те 490. године пре нове ере, кад су се сукобили с Персијанцима на Маратону, Грци су већ били измислили прву демократију на свету. Цветале су и архитектура, уметност, филозофија и медицина. Све је то могао да уништи само један замах персијске сабље. Последице су могле бити погубне. Али Грци су прекршили сва правила ратовања како би победили. Залетели су се у персијске редове и изненадили их. У то време, они не би тако јурнули у битку. Tо је за њих било веома необично.

После Маратонске битке, атински генерал Милтијад упутио се у светилиште у Олимпији да принесе жртве и захвали се боговима на чудесној победи над Персијанцима. У Зевсовом храму боговима је оставио шлем који је носио у бици.

Античка Грчка се није бавила само филозофијом, политиком и уметношћу. Грци су били љути ратници, узимали су трофеје с бојног поља и радовали се кад би посекли више хиљада непријатеља. Политички филозоф, Џон Стјуарт Мил, једном је чак рекао да је Маратон био важнији за енглеску историју од битке код Хејстингса: да Грци нису победили тог дана, наш свет био би потпуно другачији.

Али ко су били људи који су извојевали тако значајну победу? У петом веку пре нове ере, кад су се Грци борили на Маратону, њихова политичка организација је била веома необична. Становништо је било раздвојено планинским венцима и раштркано по многобројним острвима. Уз више хиљада малих територија, ништа није указивало на то да је реч о јединој нацији.

Древну Грчку је чинио велики број племена, краљевина и градова-држава, такозваних „полиса". Али они нису били попут савремених градова. Више су подсећали на какву паланку или село, тако окружени великом територијом која је заједници обезбеђивала баш све што јој је било потребно - маслине, жито и стоку. Углавном су били прилично мали.

Једна старогрчка област, Беотија, мало мања од британског Кента, имала је дванаест оваквих градова-држава распоређене једни уз друге, али сваки од њих, без обзира на величину, имао је своје обичаје, законе и идеје о томе како треба поступати. Сваки је имао властити идентитет.

Много чешће су стари Грци говорили о Атињанима, Спартанцима или Коринћанима него о Атини, Спарти или Коринту. Говорили су о заједницама које чине људи радије него о градовима пуним грађевина.

Услови за склапање савеза су специфични - то је стогодишњи споразум који подразумева да ће се полису који крене у рат придружити други полис. Ако неко нападне једну државу, друга ће јој притећи у помоћ. Постојала је и казна ако један полис не испуни своје обавезе - један таланат, односно шест хиљада дневница, које је требало принети Зевсу у Олимпији.

Сваком независном полису били су потребни споразуми и савезници јер су старогрчки градови-државе скоро непрекидно ратовали међусобно. Борили су се за територије, имали дугогодишње размирице и сукобе за надмоћ. Сваки мушкарац је одрастао знајући да се бори и с дубоко усађеном жељом да победи по сваку цену. У Маратонској бици само су се Атињани и њихови савезници Платејци борили против Персијанаца. Њихов лабави савез спасао је целу Грчку.

Победа је била све, друго место ништа није значило. Пиндар, који је писао победничке оде за олимпијске победнике, написао је и једну злураду о томе како ће се мајка стидети губитника и како ће он морати да се скрива од људи: „Ни вративши се својим мајкама неће их обавити слатки смех радости, већ уличицама тамним они ће се шуњати далеко од противника, изједани поразом." Ценио се само успех. У свету у ком су само богатство, порекло или достигнућа могли да уздигну човека, труд сте могли да уложите само у успех. Морали сте да се борите и победите.

Мушкарац и грађанин у старогрчким полисима носио је и велику одговорност. Сви грађани морали су да служе као војници, јер није било професионалне војске. Увек су морали бити спремни за борбу, па су много слободног времена проводили вежбајући.

Грци су били веома такмичарски настројени. У атинском „Олимпијском центру", још живи најбруталнији старогрчки борилачки спорт. Овде се још вежба панкрација у којој је све дозвољено. То је био спорт античких Олимпијских игара, али се користио и у боју. Кад би Грци били разоружани, кад би изгубили оружје, још су, захваљујући овом спорту, могли да се боре до смрти. Надметање је било дубоко урезано у свест Грка. Њихова реч за „такмичење" је „агон" - отуд наша агонија.

Асирски писац Лукијан написао је водич кроз Грчку за странце у другом веку нове ере и рекао да се њена опседнутост надметањем граничи са лудилом. Панкрација је део старог света. Античка панкрација се сматрала најтежим спортом, најокрутнијим, скоро да није било правила.

Сва бацања и захвати у модерној панкрацији су из древног спорта. То је невероватно ефикасна борилачка вештина. Није важно колико је тежак или висок, важна је само техника.

Чињеница да су Грци развили и такмичили се у спортовима који су били део војне тактике потврђује да је њихово друштво било милитантно, али било је и оних који су идеју војне обуке и борбе довели до екстрема. Нико није био тврдокорнији од чувених Спартанаца. Њихово име је и данас синоним за све што је аскетско и оштро. Спартанско друштво није било само строго. У њему сте морали да преживите у дивљини и да се борите за живот чим се родите.

Спарта је у основи била војна заједница. Дечаци су одвајани од породице у шестој години и подучавани у гомили. Подвргнули би их суровој обуци како би од њих направили војнике, а кажњавали су их бичевањем и за најмањи прекршај. Тако су се навикавали на етику спартанскг друштвог - према једном извору, Спартанаци су сваких десет дана ишли на обавезне прегледе, како би тела одржали савршенима.

Они су тежили да буду ратници без мане. Тражили су славу у боју и утеривали страх у кости непријатељима. Били су немилосрдна војна сила. Спартански ратници су у биткама носили црвени плашт, црвена боја је прикривала крв кад би крварили на бојном пољу.

Спартанци су се стално надметали, извршавали наређења, искушавали себе до крајњих граница. Међутим, нису такви били само мушкарци, већ и жене.

Бронзане фигурине спартанске девојке, верно приказује све што треба да се зна о њиховим женама. Ту је и најважнији детаљ - задигнута сукња до бутина како би могла брже да трчи. Управо су их зато Атињани звали „оне које показују бутине". Говорили су и о њиховом неподношљивом и недостојанственом понашању - оне су још као веома младе вежбале и рвале се како би биле у што бољој кондицији и постале савршене мајке.

Но, оно што је за Спартанце била савршена мајка никако не одговара данашњој дефиницији тог појма. У оно време, мајке су морале бити спремне да своју новорођенчад предају већу стараца на преглед. Ако би оно дете сматрало несавршеним, не би му било дозвољено да живи.

 Обичај да се остављају деца, коју нису сматрали довољно снажном, да умру није постојао само у Спарти. Наводно је постојао широм старе Грчке, па чак и у Атини, колевци демократије и слободе. Процењује се да се то чинило са десет процената женске деце у Атини. Девојчице су свакако напуштане много чешће од дечака. Синови би одрасли и постали грађани, борили би се за свој полис и није им био потребан мираз. Комедиограф из трећег века старе ере написао је: „Сина одгајате иако сте сиромашни, а ћерку напуштате иако сте богати." Изненађује што је култура којој се толико дивимо практиковала оно што данас називамо чедоморством или негативном еугеником.