О чему говоре ТЕД приче?

Све је почело давне 1984. године, када је архитекта и графички дизајнер Ричард Саул Вурман, увидевши повезаност између технологије, забаве и дизајна, решио да организује конференцију посвећену тим темама (Тechnology, Entertainmet, Design ‒ TED).

Прва ТЕД конференција одржана је исте године и њени учесници имали су прилику да се упознају са „Сонијевим" компакт- диском и првим „мекинтош" рачунаром компаније „Епл". Догађај није био успешан, и ТЕД је морао да сачека још шест година да би заживео.

Деведесете су имале више слуха за ТЕД конференцију и она је 1990. године почела редовно да се одржава у Калифорнији. Развијајући се под слоганом „Идеје вредне ширења", конференција је престала да се бави само областима које означава њен акроним.

Како наводи Крис Андерсен, власник ТЕД-а од 2002. године, циљ те организације је да пронађе најзанимљивије људе на свету и да им омогући да представе своје идеје.

Тако се родила идеја о ТЕД причи - платформи преко које већина нас зна за ТЕД. То је канал који омогућава људима широм света да слушају излагања са ТЕД конференције бесплатно, преко интернета. Уједно, то је био и одговор Криса Андерсена на оптужбе о елитистичкој природи конференције - публику су чиниле искључиво званице, а њих је присуство поред позивнице коштало шест хиљада долара.

Једноставно и сликовито 

Видео-садржаји могу бити посвећени најразличитијим темама, али не смеју бити дужи од 18 минута. Доступност широким народним масама постиже се и специфичним стилом излагања - чак и врхунски академски стручњаци покушавају да испричају своје ТЕД приче што једноставнијим и сликовитијим језиком.

Таквом концепцијом организатори желе да укажу на то да није само важно подстицати креативност и рађање генијалних идеја већ је потребно и омогућити њихову комуникацију и дељење.

Код већине ТЕД говорника присутан је један доминантан начин изражавања - они говоре колоквијално, уз честу употребу хумора. Тако у једној од првих ТЕД прича можете видети Ал Гора како говори о климатској кризи у стилу стенд-ап комичара, дискутабилног талента.

Такав стил излагања најчешћа је мета критичара. Уважени либански економиста Насим Талеб изјавио је да је ТЕД „монструозност" која од научника прави циркузанте. Било је и приговора научној релевантности појединих излагања, чему доприноси често одуство било каквих писаних референци којима се ТЕД приче могу поткрепити.

Одговор Криса Андерсена на такве приговоре јесте да већина критичара не разуме циљ ТЕД-а, који се заснива на ширењу идеја које могу променити свет. Начин на који их треба ширити је, изгледа, кроз причу.

Бенџамин Братон са Универзитета у Сан Дијегу један је од жучнијих противника ТЕД прича, који сматра да „постоје идеје којима можемо променити свет, али не тако што ћемо само причати о њима".