Живимо у четвородимензионалном свету

Алан Мур припрема стрип-серију од 12 епизода о Х.П. Лавкрафту и завршава свој роман „Јерусалим" који ће имати „више од шестсто хиљада речи, више него Библија". На почетку разговора, рекао нам је нешто више о новим издањима.

Моја нова књига „Јерусалим" биће класификована као научна фикција, јер износим тврдњу да живимо у свету са најмање четири димензије. Полазећи одатле, стижем до барокне фантазије која укључује и анђеле и демоне. Цела књига се заснива на претпоставци, која је имплицитна у раду већине модерних физичара још од Ајнштајна, да ми настањујемо универзум који има најмање четири димензије. Постоје три димензије којих смо ковенционално свесни, и четврта, која је такође просторна, али је ми схватамо као проток времена. Мислим да је наше целокупно постојање, у најмању руку четвородимензионално чврсто тело, у коме време не пролази, где је заустављен сваки тренутак нашег постојања и у коме ћемо постојати, заувек непроменљиво, унутар тог огромног, чврстог тела свемирског времена. Због тога је пролазност времена илузија која је само нама видиљива током нашег пролаза кроз ово велико, чврсто тело, уз осу коју схватамо као временску.

Где се ту уклапа људска свест? Да ли је она некако одвојена?

Ако је време илузија, онда су и сваки покрет и промена илузија. Једина ствар која нама даје ту илузију, јесте чињеница да се наша свест креће кроз ову масу дуж временске осе. Ако то замислите као целулоидну траку, свака од тих појединачних ћелија је непокретна. Иако свака представља покрет, оне се не мењају, оне нигде не иду. Међутим, како пројекторски сноп наше светлости пређе преко њих, то даје илузију покрета, наратива, узрока, последица и околности.

Можемо ли да променимо отвор тог пројектора преко разних процеса обликовања свести?

Наш конвенционалан поглед на реалност један је од многих. Мање-више је чињеница да је наш целокупан универзум ментална конструкција. Ми се не бавимо стварношћу директно. Једноставно, стварамо слику реалности од онога што се дешава у нашим ретинама, бубним опнама и нервним завршецима. Ми поимамо нашу сопствену перцепцију која је за нас читав универзум. Искрено, верујем да је магија вољни покушај да променимо ту перцепцију.

Да ли у књизи има љубавних сцена?

Има, и то две љубавне сцене између људи који су се нашли у истој психијатријској установи у различитим епохама, између Лучије, кћерке Џејмса Џојса, и песника Џона Клера, као спој романтичне пасторалне поезије и модернизма. У другој сцени је такође Лучија Џојс, сада са Дасти Спрингфилд. Сви они били су у истој психијатријској клиници. Заиста се забављам, ова друга веза представља однос између модернизма и поп културе, и заиста имам добар изговор за ове љубавне сцене.

Јесте ли помишљали да „Јерусалим" буде стрип?

Не, никада. Када сам започео роман - то је било негде 2006. године - имао сам веома насилан растанак са ДЦ, због оног што су допустили да се уради са филмом „В као Вендета". Добро сам се осећао када сам тим људима коначно рекао ‒ „Нећу више да радим за вас". Убудуће нећу више да имам посла са индустријом стрипа више него што је потребно. Одлука да радим „Јерусалим" је умногоме била мој отклон од стрипа. Покушавам да урадим нешто што је веома далеко од конвенционалног наратива. Ради се о чудној зверци. Многи делови књиге су брутални социјално-реалистички роман који гледа на наше осиромашено окружење и на људе који ту пролазе током година, а постоје и поглавља о духовима, вилама, анђелима и свим могућим фантазмогоричним створењима.

Да ли волите науку?

Веома. По мом суду, између науке и магије постоји мала разлика, а многа заједничка поља. Пре двеста или триста година наука се готово није разликовала од магије. Сетимо се Исака Њутна, он је био алхемичар. Открио је индиго боју, посматрајући пролазак светлости кроз стаклену призму. Зачуђен и задивљен, открио је да се бели светлосни зрак разлаже на траке дугиних боја, којих је било седам, а иза броја седам крије се много тога.
Дакле, уметност, магија и све ствари које се преплићу, део су свесног искуства... Сматрам да није у реду да сви буду окупљени око једног начина мишљења. Срећан сам када људи мисле на други начин. Мој једини проблем са науком је онда када она постане догма на начин на који то религија чини. Иначе је обожавам.

Шта је психогеографија, на којој се темеље и ваши стрипови?

Психогеографија представља поставку места која је више од географске локације, или цигле и темеља, и има везе са свим нашим асоцијацијама на то место, са историјом, и националном и личном. На који начин су та места за нас значајна, шта чини идентитет тог места. Најпре бих организовао неколико својих ритуала у специфичним деловима Лондона. Ако се, на пример, ради у кварту Хајбери, истраживао бих какви су подземни извори воде; рецимо, на том месту протиче Хекни Брук, подземна река, са два крака. Открио сам да су се ту на једном узвишењу родили сијамски близанци Ченг и Енг. Касније, током историје, појавило се још неколико чудних близанаца у том делу града. Такође, на крају Холовеј роуда, 60-их година, гангстер Џек Хакман напао је уметницу Дороти Сквоз. Затим су Хакмана убила чувена браћа близанци Рон и Реџи Креј... То је, у ствари, поетска резонанца тог дела Лондона. Реч је о истраживању места на разним нивоима, и митском и историјском, све до данашњег дана.