Анатомија у служби симбиозе

Та размена хранљивих материја јесте двосмерна. Гљива се храни биљним шећерима који су јој потребни да се развије, а заузврат даје воду и минерале које биљка не може сама да допреми у довољној мери.

То су филаменти гљиве који потпуно прекривају корен. Они покривају много већу површину него корен биљке и тако имају приступ свим врстама хранљивих материја које се налазе у води, па чак и оним из земље. На тај начин могу директно да узму азот и фосфор из земље и да их дају биљкама, а биљка ће им заузврат дати шећере које производи путем фотосинтезе.

Због њиховог узајамног дејства биљка је здравија, а то утиче и на квалитет земље, која постаје плоднија.
Тај однос основа је готово целокупног живота на Земљи. Без њега биљке не би могле да напредују, а самим тим ни ми. Како се онда овај процес тачно одвија?

Да бисмо то открили морамо да посматрамо гљиве на делу, од тренутка кад спора падне на земљу.

Основна мисија гљивине споре јесте да се храни и да пронађе изворе хране. У правим условима спора почиње да клија и да расте, a унутар споре настају покрети. Тада се већ помаља мали пупољак који представља сам почетак гљивине хифе. Хифа је део гљиве који служи за исхрану, као цев за храну. Она трага за водом и храном и наставиће да расте и да се грана док коначно не направи колонију коју називамо мицелијумом.

Мицелијум

Мицелијум је орган за храњење који производи енергију неопходну за настанак нових плодова. Тим термином се у науци означава мрежа за исхрану гљиве, која настаје међусобним спајањем великог броја хифа. У суштини, то је систем гљивиних коренова ‒ сложен низ цеви за храњење. Помало подсећа на микроскопски ситан људски систем за варење и обрађује храну која гљиви омогућава да расте.

Иако је мицелијум нама готово потпуно невидљив, он чини највећи део организма. Његова величина може бити заиста величанствена. Може бити толико велики да се често протеже и дуж неколико километара.