Срчане пумпе - револуција у лечењу болести срца

Како би били у току са најновијим достигнућима савремене медицине, домаћи стручњаци одлазе на конгресе у иностранству и на тај начин размењују искуства са стручњацима најразвијенијих хируршких центара у свету. Проф. др Миљко Ристић учествовао је недавно на Светском конгресу за трансплантацију срца и плућа у Вашингтону, где је могао да се увери у најновије методе лечења термалне срчане инсуфицијенције. Како каже, срчане пумпе су још пре педесет година направиле чудо у медицини, а сада су још развијеније. Продужиле су људски век и омогућиле дуже чекање на трансплантацију срца. У свету 46 хиљада људи умре од болести срца јер нема органа за донирање, али, ако се угради 46 хиљада пумпи, ти пацијенти могу живети и до десет година (док се не појави одговарајући донор).

Какви су ваши утисци о новим срчаним пумпама које су представљене у Вашингтону?

Ми смо били усхићени јер се појавила једна мала пумпа која је тешка свега шест грама и која се уграђује у организам човека. Срце се при том не одстрањује из организма и апарат у потпуности замењује рад истрошеног срчаног органа.

Да ли су слични апарати уграђивани и раније?

Ми смо и до сад уграђивали пумпе, само су оне нешто гломазније; исто се налазе у телу човека, а пацијентима једино не одговара кабл (дугачак 80‒100 центиметара), који из грудног коша води до батерије тешке 300-400 грама. Пацијент носи те батерије у торбици и онда, наравно, захваљујући енергији и импулсима који стижу из батерије, може да живи.

Како уградња ових апарата утиче на живот пацијената?

Квалитет живота се мења ‒ од пацијента који је лежао у кревету и није могао да хода пар корака до особе ‒ до особе која је потпуно активна. Ми смо од наших пацијената добијали разгледнице са планинарења, мора, са сликама вожње бицикла итд. Један живот који се потпуно изменио у односу на период пре уградње тих пумпи.

Шта је унапређено у новим моделима срчаних пумпи?

Пацијенти раније нису могли да се купају, пливају, зато што уколико се кабл накваси, може доћи до дисконекције са батеријама. Међутим, сада веза може да се успостави преко малог кабла, који води од срчане пумпе до иза уха и преко трбуха, где се прави конекција са батеријом, и пумпа се снабдева енергијом за једно десет сати или више, и онда је пацијент потпуно комфоран. Потпуна револуција у овом погледу доћи ће сигурно једнога дана, када се пронађу батерије које ће омогућити рад срца неколико година. То је сада случај са пејсмејкерима јер имате батерије које трају, које дају енергију тим пејсмејкерима и до десет година.

Какве су процедуре за уградњу најновијих срчаних пумпи у Србији?

Када сам се вратио са конгреса био сам одушевљен једном таквом могућношћу и разговарао сам са министром здравља Златибором Лончаром и директорком РФЗЗО да видимо каква је могућност да, када се већ задовоље ти правно-технички услови са папирима који оправдавају валидност интервенције, фонд финансира једним делом уградњу тих пумпи код нас у Србији. То сам договорио и то је једно моје приватно изненађење.

Како се наши лекари односе према иновативним методама?

Лекари су овде код нас стекли навике којих се тешко ослобађају у пракси: усталио се став да пацијента треба лечити док лекови могу да помогну и онда, ако немате избора, ти пацијенти, нажалост, умиру. Никако да развијемо свест код тих старијих колега (пре свега у унутрашњости Србије) да постоје програми трансплантације срца, уградње срчаних пумпи, који помажу рад ослабљеном органу и на тај начин продужавају живот пацијента.

На који начин се такав став лекара може променити?

Направили смо план и програм да у градовима који су нешто већи у Србији и поседују медицинске здравствене центре организујемо предавања у циљу едукације и указивања на корисност употребе срчаних пумпи и трансплантације, ако је потребно неколико пута годишње. Ја разумем колеге, до пре три године није било трансплантације срца, лечило се лековима; огроман је утицај фармацеутских кућа које сваке године рекламирају све боље и успешније лекове, који имају магичну моћ да истрошен срчани мишић поврате.

Кардиохирурзи верују да ће у блиској будућности нови модели срчаних пумпи имати савршен механизам и неограничени век трајања, и да ће моћи да „раде за срце" без обзира на то да ли пацијент болује од исхемичне болести због инфаркта, болести зализака или неке урођене мане.