Жудња за укусом земље

Шеила је била дете када је у Камеруну пробала каолинит, кинеску глину. Сећа се: „Моја тетка је јела кинеску глину и често сам ишла да јој купим нову". Многи људи наставе да конзумирају ову супстанцу сваки дан, а неки чак постану и зависни. Каолинит није тешко набавити, може се купити у већини супермаркета у Камеруну. Не налази се на листи забрањених производа и није нова психоактивна супстанца, то је, једноставно, земља.

Геофагија, конзумирање земље, постоји већ дуго у Камеруну, а према речима Сере Јанг, експерта за геофагију Корнел универзитета (САД), ова необична пракса има дугачку историју широм света. Забележена је у бројним земљама, попут Аргентине, Ирана и Намибије.

С геофагијом се најчешће суочавају деца и труднице

Према истраживању научника предвођених Сером Јанг, утврђено је да је геофагија распрострањенија у тропским пределима и да се с њом највише суочавају две групе: деца и труднице.
Међутим, нижи степен геофагије у другим земљама може бити и последица неизвештавања о овој појави услед културних табуа.
„Жудња за земљом дешава се често, и углавном ‒ ʼиспред нашег носаʼ", каже Јангова, наводећи да је чула за случај чувене оперске певачице у Њујорку (није желела да је именује) која је имала мрачну тајну - јела је земљу за време трудноће.
Сера се још више заинтересовала за геофагију док је била на теренском истраживању у руралној Танзанији.
„Интервјуисала сам трудницу у вези са анемијом, недостатком гвожђа. Седела сам на поду (у њеном дому), и питала је шта воли да једе током трудноће, а она је одговорила да два пута дневно узме земљу са пода куће и поједе је", каже Јанг.
Разумљиво, Јангова је била шокирана. „Конзумирање земље косило се са свиме што су нас учили", рекла је.

Опречна схватања геофагије
Западна медицина геофагију сматра патолошким понашањем ‒ обликом пике, стањем које се приписује онима који намерно уносе штетне, нејестиве супстанце, попут чаша или избељивача.
С друге стране, у Кенији можете да купите пакете земље у различитим укусима. Држава Џорџија (САД) такође је позната по квалитетној белој прашини; иако се на пакетима налази ознака да није намењена за конзумирање, сви знају праву сврху.

Какав је укус земље?

Репортер Би-Би-Сија Џош Габатис је зарад експеримента ушао у једну афричку радњу у јужном делу Лондона и тражио глину за труднице. Након што ју је купио, лагано је ставио мањи комад у уста. Шљунак је исисао сву воду из његовог језика, формирајући пасту која се лепи за уста као путер од кикирикија. Кратко га је забавила мисао да глина има укус димљеног меса, пре него што је схватио да ипак више подсећа на прљавштину.

Запитао се: шта то тера људе да једу земљу? „Свако има своје разлоге. Жеља је један разлог, а други је што је глина лековита за мучнину или за бол у стомаку. Смирује бол јер облаже желудац", рекла је Моник, студенткиња из Камеруна.

Да ли је могуће да геофагију, уместо као болест, посматрамо као третман лечења?

Три кључна разлога због којих се конзумира земља

Постоје три основна објашњења зашто људи једу прашину и земљу.
Није сва земља иста. Каолинит припада групи минерала глине и чини се да је најпопуларнији код људи који жуде за залогајем земље. Глина је веома добра у повезивању ствари, па смирење болова у желуцу глином може да се објасни везивањем или блокирањем штетних токсина и патогених материја у пробавном систему.

Друга хипотеза је можда интуитивнија: глина могуће обезбеђује нутријенте који нису присутни у намирницама које свакодневно конзумирамо. Анемија је често повезана са геофагијом, па је конзумирање земље (која је богата гвожђем) можда начин да се исправи недостатак гвожђа.

„Предвидели смо да је геофагија најраспрострањенија у тропским пределима зато што је тамо највећа густина патогених организама", каже Јангова. Штавише, деци и трудницама су најпотребнији додатни нутријенти и заштита од болести, јер је њихов имунитет мало слабији.

„Ако тако посматрамо, можда можемо да објаснимо посебан значај жудње за земљом код трудница. Оне једноставно желе да се препусте и уживају у свему што пожеле", каже др Џулија Хормс, асистент на Катедри за психологију Универзитета у Олбанију.