Савремено лечење кардиоваскуларних болести у Србији

У Србији од кардиоваскуларних обољења годишње умре између педесет три и педесет осам посто пацијената, а такво стање траје последњих десет година.

Тако забрињавајући подаци показују колико су кардиоваскуларне болести присутне у нашем друштву, и колико се, нажалост, завршавају негативним исходом.

Какви услови су потребни за успешно лечење?

‒ По стандардима Светске здравствене организације потребно је да постоји најмање један кардиохируршки центар на милион становника једне земље. Међутим, пошто је Србија друга у Европи по умирању и учесталости оболевања од кардиоваскуларних болести, одмах иза Русије, потребно је да се један кардиохируршки центар формира на 700 ‒ 800 хиљада становника.

То значи да, на седам милиона, колико отприлике има грађана Србије, треба једно десет центара. Требало би, дакле, удвостручити број кардиохируршких центара у Србији, јер дуге листе чекања које су присутне за операције сигурно не остају дефинитивно такве јер се смањују и због умирања пацијената који не дочекају свој датум операције.

Каква је ситуација тренутно у Србији када су у питању капацитети, али и опремљеност кардиохируршких центара?

‒ Капацитети у Србији су за последњих годину дана повећани за две кардиохируршке установе, и то је један велики посао који је обављен уз помоћ Министарства здравља и Републичког фонда за здравствено осигурање. За један центар није довољно само средити зграду, потребно је и опремити га одговарајућом опремом. Та опрема је углавном скупа, нпр. монитор на кардиохирургији скупљи је него у осталим видовима хирургије (мора да има више канала на којима се мере и одређују венски и артеријски притисак, ЕКГ и притисак у плућима), а један апарат је често заузет код једног пацијента и до десет дана.

Како др Ристић наводи, у Нишу је сазидана нова савремено опремљена и комфорна клиника, али није било обученог кадра. Великим напором лекара и осталог особља (превасходно из Клиничког центра Србије), медицинско особље у Нишу едуковано је са великом пажњом. Сада, после пет година континуираних напора, тим лекара из Ниша достигао је врхунску стручност, те може радити потпуно самостално. Ове године је урађено сто операција са стопом смртности од само два посто.

Други центар у Ужицу отворен је захваљујући Јелени Раковић, директорки болнице, која је имала давнашњу жељу да се и у том центру покрене кардиохирургија. Донацијама је сакупљено више од двеста хиљада евра, и тако је купљена базична опрема за кардиохирургију, довољна за почетак.

Министарство здравља одобрило је ове године још додатних средстава која ће бити довољна да се и у Ужицу кардиохирургија развија у континуитету. Даљим усавршавањем, град би ускоро могао добити самосталну кардиохируршку екипу која ће бити способна да самостално обавља операције. Група лекара и сестара се стога већ едукује у КЦС-у.

Програми трансплантације у Србији

Након прве трансплантације срца која је урађена 1995. године на Институту за кардиоваскуларне болести на Дедињу, у Србији је обављено још пет таквих захвата.

Програм је затим заустављен, да би тек после неколико година, 2013. године, био реорганизован. Нови приступ је омогућио више трансплатација са изванредним резултатима, али се сада јавља нова препрека‒ недостатак донора.

Kако програм трансплантације срца напредује данас?

‒ Ми смо били задовољни стањем те прве две године, са десетак, дванаест трансплантација. Међутим, у 2015. години тај број је опао, па је у овој години урађена само једна трансплантација. Наша екипа је апсолутно спремна да оперише и да сваки дан ако је потребно уради једну или две трансплантације срца, само нажалост, толико донора нема. Није проблем у обучености екипе, већина мојих кардиохирурга је провела значајно време у најпознатијим кардиохируршким центрима у свету и Европи (у Бриселу, Паризу, Цириху) и другим еминентним установама, на Мејо клиници у Америци. Дошли смо пуни знања, самопоуздања, ентузијазма и захваљујући свему томе тај поновни почетак трансплантационог програма у Србији дао је стварно изванредне резултате. Сада, наишли смо на једну неочекивану препреку ‒ нема донора.

Да ли је недостатак донора највећи проблем?

‒ Није само реч о непристанку породице која се увек пита да ли је сагласна да се од њиховог ближњег који се можда налази у стању мождане смрти могу узети органи.

Већина чланова те породице не даје пристанак. Није то ништа ново. Знате, у свету такође постоји велики проблем са пристанком породице и годишње се та статистика не мења. Постоји потреба за отприлике 50 хиљада донора за пацијенте који се налазе у такозваној термалној срчаној слабости и којима једини начин лечења може бити трансплантација срца.

Ми смо испод броја од 30 посто, далеко испод, јер у Србији на милион становника имамо само три донора. По том неком параметру заузимамо претпоследње место у Европи у донацији органа. Но мислим да је проблем и у закону о трансплантацији који ове године треба да се усвоји у Скупштини Србије.

Да ли се од сваког пацијента у случају мождане смрти могу узети органи?

‒ Нису сви пацијенти у можданој смрти кандидати да дају органе. Мада је највећи број донора из саобраћајних несрећа, и то су углавном релативно младе особе код којих су органи очувани, постоје особе код којих због болести један део органа није у нормалној функцији. Из тих разлога се број донора смањује. Не можемо узети орган који је оштећен, нпр. срце које је болесно па уградити сада примаоцу код кога је срце у тој такозваној термалној срчаној инсуфицијенцији.

Нови Закон о трансплантацији

Нови Закон о трансплантацијидонео би знатно другачије услове донирања органа: уколико би се знало да потенцијални донор (док је здрав) није писмено забранио узимање својих органа, у стању мождане смрти лекари би могли да рачунају на његов пристанак. Тако би се престанак можданих функција (не престанак рада срца) сматрао дефинитивном смрћу (органи би се узели уколико се не би нашао неки писани документ о забрани).

У свету такви закони постоје у Белгији, Шпанији и другим земљама, али и у тим земљама лекари (иако не морају) још увек траже дозволу од породице и поштују ако се чланови не сагласе са узимањем органа.