Биоетика: Безбедност размене здравствених података

Било да је реч о учесницима у студијама ефикасности нових лекова, пацијентима чији се генетички материјал анализира у здравственим институцијама ради постављања дијагнозе, или радозналим појединцима који употребом тестова који се продају желе да сазнају „нешто више" о себи, сви морају пристати да се њихови лични подаци користе у истраживачке сврхе.

"У Сједињеним Америчким Државама постоји неколико закона о размени генетичких и геномских података. То ипак није довољно, што представља велики проблем. Добро је то што смо успели да укључимо њихово уступање и размену у закон који се бави заштитом здравствених информација", рекао је Дејвид О'Брајен са Универзитета Харвард (САД) и додао да постоје закони који регулишу управљање подацима и размену истих унутар одређених сектора као што су здравствени, финансијски итд.

"У Европи, закони о размени података су свеобухватњи, укључују много различитих информација, и нису везани само за појединачне секторе. Постоје индиције да ће се у Сједињеним Државама неки закони променити и да ће временом постати свеобухватнији, вероватно и захтевнији по питању информисаног пристанка донора".

И Европска регулатива са стално унапређује како би се поставили стабилни, али ипак довољно флексибилни законски и етички оквири за истраживања која укључују људе. Према речима др Сирпе Соини из Националног института за здравље, у Финској постоји неколико различитих законских аката којима се регулише ова област. "Закон о биобанкама је најновији и дозвољава да се за потребе истраживања формирају базе података са узорцима, подацима о донорима, али и архивским подацима о пацијентима. Сви ти подаци могли би да се користе и за нека будућа истраживања.

Међутим, на овом закону још треба радити. Тренутно имамо и застареле законе који се тичу националних здравствених регистара, као и Закон о заштити права пацијената; они заправо не забрањују коришћење података, али чине сам процес уступања истих врло сложеним - јер вам за коришћење податка треба много дозвола од најразличитијих институција. А то није никоме на корист."

Има ли места сумњи у безбедност здравствених података?

Према речима Изабел Будин Јесне, из Института за јавно здравље (Осло, Норвешка), веома је важно да буду установљени механизми заштите. "Самим тим, научна заједница моћи ће да преузме одговорност за овакав вид доступности здравствених информација. У случају да се догоди злоупотреба, морамо имати механизме којима ће се у најкраћем року идентификовати проблем и санкционисати виновници; важно је и надокнадити губитке оштећених, јер њихови су подаци злоупотребљени.

Оваква опрезност не значи да је безбедност података угрожена. Имамо одличан систем заштите и чувања података, а и сами истраживачи су свесни да морају бити пажљиви.

Ипак, увек постоји мали ризик да нешто може да крене по злу"."Треба више радити на методама спречавања поновне идентификације података. Скорашње студије су показале да је у неким случајевима било релативно лако повезати конкретну особу са подацима који су, наводно, били анонимни. Морамо развити нове технолошке методе које ће омогућити размену и уступање информација, али уз бољу заштиту појединаца и њихових личних података", сматра Дејвид О'Брајен са Универзитета Харвард (САД).

"У току свог научног рада анализирао сам податке стотине хиљада људи из различитих светских студија. На основу тог искуства могу рећи да процес уступања и размене података није толико ризичан када је у питању генетички материјал без ретких мутација, јер је тешко идентификовати појединачног испитаника", сматра сматра Др Кристијан Патаро, руководилац Центра за биомедицину (Европска истраживачка академија, Болцано, Италија).

Истраживањем на великим групама људи до бољег здравља за све припаднике заједнице
Руководилац овог пројекта, др Кристијан Патаро, сматра да размена научних података са другим истраживачима јесте добро решење, али за то су потребне безбедне базе података и одговарајуће заштитне процедуре како би се спречило њихово неовлашћено објављивање. "Уступање генетичких података и њихова размена у оквиру научне заједнице важни су управо за истраживања генетски условљених болести, јер у једној популацији постоји врло мало носилаца ретких генских варијанти. Да бисте добили научно валидне доказе, важно је да користите и податке из других истраживачких пројеката, који су такође рађени са носиоцима оваквих ретких генских варијанти.То подразумева честу размену информација из многих база података".

„Динамичан или прилагодљив пристанак" је, према речима др Деборе Маскалцони са Универзитета Упсала (Шведска), начин на који учесници пројекта КРИС одлучују како ће се упоребљавати њихови подаци...

"Наши испитаници одлучују да ли их могу користити истраживачи у само једној институцији или ће, у јавним базама података, бити доступни и другим овлашћеним лицима. Осим тога, испитаник може да у сваком тренутку повуче овлашћење које је дао, будући да има могућност да директно, онлајн, приступи пројекту и формулару са својим информисаним пристанком".

Треба пронаћи меру у предвиђању могућих опасности

Професор др Џејн Кеј са Универзитета Оксфорд, сматра да постојећи национални закони морају бити веома пажљиво анализирани. При томе је неопходно размишљати о глобалном повезивању и усаглашавању националних законских механизама. "То се може постићи укључивањем водећих финансијера истраживања и истраживача, као и организација које окупљају пацијенте и грађане за расправе на ту тему".

„Инвеститори свакако подржавају размену података из више разлога, али донекле потцењују ризике или их можда нису довољно размотрили. У овај процес такође треба да буду укључени законодавци и законодавна тела, наручито сада, када планирамо оснивање велике базе генетичких података у многим земљама. Људе треба информисати о могућим опасностима када је реч о размени података", додала је Изабел Будин Јесне, из Института за јавно здравље (Осло, Норвешка).

"Лично, нисам чула за много случајева злоупотреба. Мислим да би много опасније било да, баш због ригорозних мера заштите којима бисмо предвидели све могуће видове злоупотребе и ризика, не можемо приступити истраживачким базама здравствених и генетичких података. Ко хоће да злоупотреби неке податке, он ће то и покушати да учини" додала је др Сирпа Соини из Националног института за здравље (Финска).

Истина је, не смемо занемарити могуће опасности од злоупотреба. Ипак, и у њиховом предвиђању треба пронаћи меру, да не бисмо кочили напредак. Осим сазнања о добробитима истраживања, потребно је кроз одговарајуће законе нагласити одговорност оних који прикупљају податке и управљају истим.

Осим тога, важно је обезбедити процедуре за приступање подацима, њихово праћење и контролу објављивања, као и систем кажњавања злоупотребе. Етичари, биоетичари, правници, истраживачи раде на унапређењу законских и етичких оквира тренутних и будућих истраживања. Уз одговарајуће мере заштите самог система, све наведено требало би да охрабри грађане да дозволе да њихови подаци буду употребљени за опште добро ‒ унапређење здравља човечанства.