Хлеб - храна и симбол

Када је човек почео да једе хлеб у раном праисторијском периоду, била је то тврда неукусна погача, али је била храна. Временом, осим што је био кључан за преживљавање, хлеб је постао симбол и део религије, наших обичаја и традиције. Ритуални, традиционални хлеб прати човека од рођења па до смрти и после смрти.

„Хлеб је имао значајну улогу у еволуцији и животу човека. Први важан догађај био је када је човек почео да гаји пшеницу. Тада је од сакупљача постао земљорадник, почео је да се бави пољопривредом. Самим тим населио је одређена подручја: села, тврђаве, градове, почео је да ствара културу".

"Тако је", објашњава наш саговорник, "из периода дивљаштва човек прешао у период културе, стваралаштва, уметности, митологије, свакако и религије. Други значајан догађај представља стварање монорелигије, то јест хришћанства. Христос је рођен у Бетер Лехему (Beth-Leham), то значи у ʼкући хлебаʼ. Није случајно што је рекао -  "Хлеб је моје тело". То има дубоку улогу у митолошком и религијском смислу. И после, тада једна велика цивилизација ‒ медитеранска цивилизација која се после шири, тј. хришћанство, заузима централно место у свету", започиње причу о хлебу културолог Димитрије Вујадиновић.

Пекари - најбогатији људи у Египту

Наша култура је врло богата обичајним хлебом. Хлеб има централно место на нашим славама, а познато је колико слава значи за српске породице.

Такође, постоји велики број погача које су везане за пољопривредне радове ‒ поморска погача, погача за путника, подушне погаче...

„Можемо да кажемо да су и друге цивилизације (не само хришћанске) познавале хлеб. Кинески цар је 2800. године пре Христа дао и те каква "упутства" за хлеб, односно пшеницу и остале житарице. Међутим, та цивилизација је ипак одлучила да ће им бити лакше да гаје пиринач.

Немојмо заборавити ни претколумбовску Америку и друге велике народе" ‒ објашњава наш саговорник, напомињући да исламска култура и традиција нису толико везане за митологију хлеба.

„Живећи поред хришћана они су такође прихватили хлеб у својим обичајима. Флет брет ‒ то је у ствари равни хлеб који је такође присутан у индијској култури и цивилизацији. Они немају тако изражене обичаје као у хришћанској или претколумбовској култури.

Хлеб је присутан свугде, чак и у нордијским државама хлеб има значајно место. Нема цивилизације која није познавала хлеб; да не говоримо о тој старој цивилизацији као што је грчка или египатска. Пекари су били једни од најбогатијих људи у египатској цивилизацији" ‒ истиче Вујадиновић.

Како наш саговорник каже ‒ Рим се одржао на хлебу, а њихови рецепти били су блиски данашњим. Бог Пан је био заштитник хлеба и он га је донео човечанству.

Сваки римски легионар имао је војнички хлеб. Јединица која се кретала носила је пшеницу, жрвањ и кад би се стационирали направили би брашно и кружне пећи. Цела римска цивилизација подигнута је на хлебу; када су римске провинције почеле да се одвајају и престају да шаљу пшеницу центру Рима, настали су први бонови за хлеб.

"У време Октавијана Августа Рим је имао 600 000 становника, од тога је њих 200 000 имало право на бесплатaн хлеб. Август је у једном тренутку дошао на идеју да укине бесплатни хлеб. Међутим, народ се побунио и он је убрзо вратио бонове" ‒ објашњава Вујадиновић и додаје да у средњем веку хлеб није био толико заступљен, више се правио по манастирима и селима. Ипак, крајем средњег века култура хлеба је поново почела да се развија...

Историја војничког хлеба

Откад је човек направио професионалну војску ‒ отад постоји војнички хлеб. Појавио се још у старом Египту. Фараон је био у обавези да храни своју војску. Имао је своје професионалне пекаре, које су производиле хлеб и тај хлеб је одлазио свештеницима који су га затим давали војсци или исплаћивали бирократама.

Наполеон је имао своје пекаре које је водио у све походе. Наш саговорник додаје: „Наравно, док га је било. То је она чувена прича похода на Русију. Било је зиме, али није било хлеба. Надао се да ће успети да прикупи пшеницу, али су руске војсковође запалиле пшеницу. Без пшенице и хлеба, смрзнута и гладна војска повлачи се из тадашње Русије".

Турска војска је имала свој професионални хлеб који се звао „тај". Тај на арапском значи следовање. Турци су прихватили тај израз, који преко Турске долази у нашу војску.

Српска војска је једна од првих која је увела хлеб као редовно следовање војницима.

„Пошто ми Срби много волимо хлеб, норма је била једна од највећих у Европи. Око један килограм дневно требало је да добије војник. Није увек толико добијао, зависило је од околности, али то је био норматив. Тако је било и кроз српско-турске ратове и кроз балканске ратове, а и у Другом светском рату. Постоји прича како је нестајао хлеб у нашем и другим народима и често ћете чути приче војника да су се више бојали глади него куршума. Оног тренутка када је нестајао хлеб тада је завладала глад и ту се походи завршавају" ‒ закључује културолог Димитрије Вујадиновић.