Паралелни светови, паралелни погледи

„Водич кроз галаксију за аутостопере" Дагласа Адамса помиње да постоји мишљење да би васиона, уколико би неком пошло за руком да је разуме, истог тренутка ишчезла и била замењена неком другом, још мање разумљивом. Неки мисле, наставља Водич, да се то већ догодило. Достигнућа и изазови савремене физике и космологије свакако нам пружају обиље прилика да се подсетимо ове Адамсове шале. Померање граница наших сазнâња о природи, али и наше способности да себи представимо различите могућности њеног устројства, пружа нам, уз многе друге далекосежне увиде, основ да претпоставимо да би наша васиона, супротно „здравом разуму" и семантички недоследно, могла да буде део нечег неупоредиво већег: (за сада) хипотетичког мноштва светова - мултиверзума.

Сваки на свој начин, Мичио Каку и Брајан Грин ‒ двојица водећих преносилаца научних садржаја и погледа ‒ подухватили су се да нам приближе концепт мултиверзума и његове могуће последице по нашу мисао и постојање. Њихова виђења паралелних светова и сама су у много чему паралелна: обојица инсистирају на суштинским принципима који одвајају утемељену спекулацију (као саставни део научног метода стицања сазнања) од произвољне спекулације какву срећемо под окриљем псеудонауке.

Обојица нам пружају драгоцени увид у историјат и импликације научних открића о којима говоре, допуштајући такође да назремо понеки „делић" живописних личности које су изнедриле та открића и њихових једнако живописних међусобних однôса.Обојица се непоколебљиво држе познате мудрости приписане Алберту Ајнштајну - да ствари ваља представити најједноставније могуће ‒ али нипошто једноставније од тога.

Њихови приступи причи о паралелним световима можда се превасходно разликују управо у процени где се тачка највеће могуће једноставности налази - што је у живој вези са стилом излагања и личним темпераментом, али и начином саобраћања са читаоцем, без чијег активног учешћа нужно изостаје чин значења.

Постоји и разлика у тежишту: за Грина, то је „мапирање нашег незнања", прецизно разврставање могућих (физичких) концепата мултиверзума - од пуког бескраја простор-времена, преко „космичке пене" вечне инфлације, где сваки случајно настали мехур бива једна васиона, па све до славне квантно-механичке интерпретације „мноштва светова" Хјуа Еверета, где сваки догађај ствара два паралелна света, идентична у свему осим у исходу тог догађаја.

Сталожено и уз обиље духа, Грин нам систематски представља процесе и механизме у основи сваког од могућих мултиверзумâ. Каку, насупрот томе, скицира светове широким потезима пера како би доспео до властитог тежишта: перспективе наших потомака да овладају целокупношћу природе и тиме постану имуни на сва ограничења која наша васиона поставља трајању и домашајима интелигентних бићâ - чак и на она која проистичу из неумољивих законитости термодинамике.

Каку нас стога позива да му се придружимо на маштовитом путу кроз узбудљиве пределе технолошких принципа којима би могле да се служе дуговечне цивилизације - путу на ком ту и тамо сусрећемо мисао великих визионара попут Николе Тесле, чија размишљања Каку наводи као један од праваца будуће потраге за колосалним количинама енергије потребним за астроинжењерске подухвате.

Хорхе Луис Борхес је записао да је тренутак у ком разумемо свет неизмерно драгоцен, без обзира на то да ли је свет збиља онакав каквим га разумемо. Књиге Брајана Грина и Мичија Какуа нуде нам, свака на свој начин, мноштво повода и подстицаја за разноврсна размишљања, која нам могу подарити управо неке од таквих, спознајних тренутака.