Ваневропске културе, колективно несвесно и авангарда

Ова и слична размишљања покренула су читав низ уметничких авангардних покрета крајем 19. и почетком 20. века. Јавили су се готово истовремено и спонтано на разним странама Европе; главни уметнички центри били су Париз, Минхен, Берлин и Москва.Тежња за слободом усмерена je против владајуће естетике укорењених укуса, традиције и навика.

На културној, научној, друштвеној и историјској позорници то је време разних превирања. Уз индустријску и технолошку револуцију, ратна разарања, влада идеолошка нетрпељивост, криза у социјалним односима праћена је расном и верском мржњом...

Побуна је била у тражењу сржи уметности, у хтењу да се искаже суштина човекове околине, у доношењу садржаја човекове психе у ликовној форми. Нове потребе изражаване су кроз филозофске трактате, манифесте, уметничка дела... Машту и амбиције актуелних уметника хранила су открића тадашње науке, дечији цртежи, ваневропске културе.

Темељно се изменио аспект са којег човек на преласку векова посматра себе и стварност у огледалу уметности: јавља се потреба за научноисторијским посматрањем и синтетичким сажимањем простора и времена, те за ревизијом застарелих скала уметности и посматрањем свеобухватног процеса, у коме се примитивна уметност не обрађује само као део етнологије.
Посебна пажња усмеравана је ка фетишима и идолима ваневропских култура који су послужили као инспирација уметницима попут Пола Гогена, Пабла Пикаса, Анрија Русоа, Макса Ернста, Модиљанија, Константина Бранкушија, Хенри Мура и других.

Дуго су предмети ваневропских култура које су са собом доносили мисионари и путници сматрани куриозитетима и били сведочанство о чудним људима који су их створили. Ти предмети су укључени у област уметности тек са Гогеном, кубистима, па и експресионистима који су сматрали да је нагон права реч која води ка суштини ове уметности. Проучавањем народне уметности, митова и религије, откривају се праизвори. Авангардни уметници с почетка прошлог века верују да је човек савремене цивилизације изгубио везу са природом, његова осећања су отупела, више није у стању да види праве ствари ни да у себи изгради истинске доживљаје.
Емил Нолд у „Сећањима" пише да је уметничко изражавање примитивних заједница нестварно, ритмично, орнаментално... „Тај ехо прошлости предака треба чути, ухватити, обновити, поставити као темељ новом осећању живота."

Невидљивом дати изглед видљивог и удахнути живот оном што је наизглед материјално ‒ у томе се састоји улога шамана, али и уметника.

Гоген је био инспирисан атмосфером Антила и јужних мора. Његов интерес за егзотичне предмете и облике створен је услед засићености академским начином сликања и тежње за потпуно новим техничким и визуелним достигнућима. У Пикасовим студијама женског акта на слици „Госпођице из Авињона" препознајемо моћ црначких маски.  

Поневши завичајно ликовно наслеђе из Румуније у Париз, Константин Бранкуши спојио је визију кубизма са ликовним каноном црначких скулптура и будистичког вајарства. У скулптури „Пољубац" формира карику цикличног кружења где се испољава митско-поетско доживљавање времена и употреба стилизације у маниру неолитске скулптуре. У делу Анрија Русоа „Сан" препознају се мотиви из мексичке културе. Ова слика касније инспирише надреалисте.
Исто тако, на вајара Хенрија Мура оставила је утисак магијска једнообразност старомексичке скулпутре. Његов рад је био присно везан за људску фигуру. У складу са другим великим уметницима ‒ Пикасом, Полом Клеом ‒ Мур трага испод површине свести за архетипским облицима који представљају живот у најдубљим слојевима и најснажнијим манифестацијама.
Фигура Чак Мол, која представља дух кише у култури Маја, инспирисала Хенрија Мура је на својеврстан начин (видео ју је у музеју „Трокадеро", у Паризу). Касније, у часопису „Листер" објашњава: „Чим сам угледао мексичку скулптуру она ми се одмах учинила као истинита и права, можда зато што сам у њој одмах открио сличости са неким клесаним скулптурама из 11. века које сам као дечак виђао по јоркширским црквама..."

Гогенова композиција под називом „Одакле долазимо, шта смо, куда идемо?" и данас инспирише на многе одговоре, као у време када је насликана.

Обичаји, обреди, религије и уметност огромних азијских и афричких пространстава у сусрету са западњачком културом у 20. веку представљали су нешто више од пуког сазнавања хетерогених друштвених и уметничких формација. Они су довели до превазилажења граница из времена и простора до нових задатака и могућности опсервације.