Зашто лажемо?

Лагање је свесна активност, а људи који лажу то раде да би остварили неки циљ. Психотерапеут Зоран Миливојевић наводи да постоје разни циљеви које откривамо у најранијем детињству: „Мала деца често лажу да не би добила казну.

Ево, рецимо, мој син је са две и по године нешто урадио када је остао сам у соби. Супруга и ја смо га питали: ʼШта си то урадио?ʼ, а он је одговорио: ʼНисам ја то урадиоʼ. Онда смо му поставили следећа питања: ʼКако ниси урадио? Ко је то урадио?ʼ, а он је на то рекао: ʼДраган је урадиоʼ. Упитали смо: ʼКоји Драган?ʼ, а дете се снашло на следећи начин: ʼПа био је ту Драган, па је урадио. А сад је отишаоʼ.

Једна оваква ситуација нам показује да мала деца почињу да лажу када имају врло јасан мотив ‒ да се извуку. То се онда наставља и касније у животу.

Др Миливојевић каже да често лажемо када не желимо некога да повредимо и да се у том случају служимо такозваним белим лажима. Он такође наводи и да су италијански психолози утврдили да изговоримо чак до сто педесет „белих лажи" у току дана.

„То значи, на пример, купио сам нове ципеле. Показујем их пријатељу и питам: ʼДа ли ти се свиђају?ʼ, а он, иако му се не свиђају каже: ʼДа, да баш су лепе.ʼ Тако да већина људи иако осуђује лаж, лаже у неким ситуацијама за које сматра да су оправдане.

На пример, када родитељи лажу децу, они то често раде да би их заштитили. Међутим, када су у питању одрасли, све је много деликатније.

Миливојевић истиче да људи најчешће лажу да би остварили одређену добит и да је тада углавном реч о конкретним стварима: новцу, превари од које имају одређену корист или стицању боље позиције у друштву, али и да је та добит понекад управо у томе да други о њима мисле позитивно.

„У том случају говоримо о ʼстатусним лажимаʼ. То су лажи попут оних када неко прича да је срео популарну личност, да има раскошну кућу у Швајцарској или да његов богати теча из Америке једва чека да он дође.

Људи у тим ситуацијама покушавају да се прикажу у ʼбољемʼ светлу јер мисле да их онакве какви су други не би прихватили, али да ће, ако успеју да се представе на неки много позитивнији начин, бити прихваћени у неком друштву.

Међутим, имате и оне друге људе који су скромни, и којима постаје непријатно када их похвалите. Они  чак тада мисле да вам нешто дугују и да их ипак нисте добро проценили. На пример, ви кажете: ʼТи си за нешто талентован!ʼ, а особа одговори: ʼХа, ха, ха. То је теби таленат?! Па немаш ти појма шта је таленат.ʼ

И то је тако што они заиста тако не мисле.  А не мисле због тога што имају врло високе критеријуме и веома често иза тога стоји перфекционизам", објашњава Миливојевић.