Уметност самоуких визионара

Сведоци смо последњих година великог интересовања које изазива маргинална уметност, или, како то многи познаваоци кажу, ʼуметност аутсајдераʼ.

Широм света оснивају се галерије и музеји у којима се чувају и излажу дела самоуких уметника. Ова појава се може разумети као сигурни помак у начину схватања визуелне, пре свега, ликовне уметности, тако да се данас може говорити о својеврсном светском феномену.

Колико год су ови уметници тзв. „сирове визије" у прошлости бивали на маргинама званичне уметности, многи музеји и галерије учинили су да њихова дела силазе са маргина и проналазе своја достојна места у досадашњем концепту схватања уметности уопште.

У амбијенту разорених вредности и односа у свету, угрожен је и хуман однос према човеку. То увек изазива реакцију сваког слободног ума, а пре свега човека чије је поље уметничко-визуелно изражавање. Наше друштво није остало поштеђено турбуленција новог доба, а многи уметници-аутсајдери дали су одговор кроз своја дела.

Као и широм света, и у нашој земљи постоје галерије које окупљају самоуке уметнике. Музеј наивне и маргиналне уметности у Јагодини најзначајнија је институција те врсте код нас, и уједно највећа на Балкану. Ова институција зналачки и са ретком пажњом окупља уметнике који су одавно доживели признања и изашли из изолације.

Такође, ова институција својим радом култивише ставове према маргиналној уметности, демистификује заблуде и предрасуде и отклања недоумице о истинским вредностима самоуких визионара. Захваљујући томе, домаћа публика, као и публика широм света, спознаје квалитете маргиналне уметности и прихвата овај феномен као равноправну уметничку појаву.

Незајажљивост у трци за политичком и економском моћи и материјалним просперитетом ствара једноличност и ропство институционализованим ставовима. То се очитава у свакој врсти људске комуникације, па и у комуникацији уметника са спољним светом.

Отуда је појава маргиналне уметности која не кокетира са званичним мерилима и не подилази званичној критици уз прикривене маркетиншке тежње, драгоцена као одјек слободног изражавања и као клица покрета који се одупире отуђености и тражи пут ка истинској човековој слободи.

И на крају, поставља се вечито питање естетике и њеног поимања, као и да ли уметност (овде мислимо на визуелну маргиналну уметност) уопште треба да тежи лепоти која је строго дефинисана. Оставимо, ипак, да сама уметност и њени творци и даље траже одговор на ово питање.