Формула успеха

„Оно по чему се успешни људи разликују од других није коефицијент интелигенције (IQ), нити породично наслеђе, а нису релевантни ни фактори окружења. То је ʼгритʼ" - тако Ангела Ли Дакворт почиње једно од бројних предавања (која држи широм света), на 32. Британском сајму образовaња и технологије „BETT SHOW" представљајући свој „грит тест" ‒ методу мерења којом се предвиђа успех.

Врло тешко је дефинисати ʼгритʼ. Можда ћете најлакше препознати људе који имају грит по томе што се они тако чврсто ʼзалепеʼ за оно што их интересује и не испуштају ствари док у потпуности не овладају њима. Способност да се у дугом временском периоду улаже велики лични напор ‒ суштина је успеха. То су оне особе које живот не схватају као трку на сто метара, већ као маратон. Неуспех схватају као део процеса који ће довести до успеха.

„Интелигенција је једна од најдетаљније испитиваних и мерених људских особина, али нам коефицијент интелигенције не даје много објашњења"‒ наставља наша саговорница, додајући ‒ „има изузетно интелигентних људи који нису много постигли у животу, док, с друге стране, велики број успешних нема тако висок резултат на тестовима интелигенције."

Студенти који нису најинтелигентнији то компензују радом и посвећеношћу

У студији „Грит: истрајност и страст у достизању дугорочних циљева" и једном од бројних истраживања посвећених одгонетању формуле успеха, проф. Дакворт показује да најинтелигентнији студенти имају мање грита од својих вршњака који су имали лошије резултате на тестовима интелигенције. У ствари, студенти који нису најинтелигентнији компензују то напорним радом и великом посвећеношћу, и то доводи до успеха!

„Студенти са највише грита нису најпаметнији", говори уз осмех Ангела Ли, настављајући причу о такозваним „не-когнитивним вештинама", које су важне за људски развој и успех.

Међутим, ако су истрајност и страст незаобилазни састојци ʼгритаʼ, зар онда деца која сатима седе испред компјутера, изгарајући у игрању игрица, имају висок грит? Ево шта је за РТС одговорила проф. Дакворт:

„Ту децу увек питам: да ли то што радиш има значај за друге људе, да ли себе видиш како играш игрице у наредних неколико декада? Већина ми одговара: ʼМа не. То је само игра.ʼ Не бих волела да се ова врста посвећености повеже са гритом. Постоји неколико елемената који се поклапају: заинтереосваност, понављање, упорно вежбање, али то је само један део. Често наводим свој пример. Волим свој посао, али 70% свега што радим је изузетно напорно, често јако досадно. Врло је важно рећи деци да учење треба да буде интересантно, али да је неопходно научити вештину улагања напора и онда када није суперзабавно. Верујем да је од изузетног значаја да се код деце развије тај капацитет за превазилажење негативних емоција када је улагање личног напора у питању."

Ангела Ли признаје да не постоји јасан рецепт за стварање грита, али да је то ипак нешто што се може научити. На крају, чини се да вера и истрајност у постизању грита ‒ те грит сам.