Братски односи Срба и Турака

Улогом Дамјана Бранковића, заступника немачког концерна „Круп" за Србију (1906–1914) у догађајима који су претходили Првом балканском рату, бавио се његов унук, књижевник др Мирко Магарашевић. Велике подвиге у спољној трговини Бранковић је остварио у време такозваног „царинског рата" (1906–1911) када је Аустроугарска херметички затворила границе тадашње Србије.

Уз помоћ својих пословних и слободнозидарских веза, Дамјан Бранковић је „испред носа Аустроугарске" успео да наоружа српску војску савременим немачким оружјем.

„Српска војска је у балканским ратовима, пре свега, имала од „Крупа" набављено тешко наоружање, брдску артиљерију и екипаж хаубица. До првог судара у Кумановској бици дошло је у ходу и команданту турске Вардарске армије изгледало је да ће доћи до брзе победе над Србима, међутим, због фантастично сналажљиве иницијативе Павла Јуришића Штурма који руководи Првом дринском дивизијом првог позива, задржан је турски продор после примарног српског повлачења. Тек у наставку се укључује артиљерија која блокира ефикасно све турске контраударе. Ту се показује њен велики значај, том врстом артиљерије турска вардарска армија није располагала, а српска јесте" – објашњава др Мирко Магарашевић.

Сарадња српских и турских масона

О сарадњи турских и српских масона говори Зоран Д. Ненезић, аутор капиталног дела „Масони 1717–2010":

„Врхунац те сарадње може се као симбол означити моментално пуштање из ратног заробљеништва, по захтеву Велике ложе (молби, више него захтеву) Великог оријента Турске од стране српских власти које су, наравно, посредством српске Велике ложе то учиниле. То је познато јер је у часопису „Неимар", који је био званични орган Врховног савета и Велике ложе Србије, у броју један до четири за 1914. годину (пошто за време балканских ратова није био штампан) наведен и тај податак, а ја имам у поседу и документ који аутентично говори о не само симболичком односу српских и турских масона."

Врхунац те сарадње био је однос краља Александра Карађорђевића и Кемала Ататурка који др Мирко Магарашевић оцењује:

„Заснивао се на три чињенице. Поштовање је било узајамно, а Ататурково можда треба посебно акцентовати. Зашто? Имало је три узрока: први је тај што је Ататурк потпуно знао како се, тада млади регент, у току балканских ратова понео према хиљадама заробљених турских војника и целокупном заробљеничком официрском кору. Друго, знао је какав је војни стратег био млади Александар и то је поштовао јер је и сам врло много, као високи генералштабни официр, учинио за младу турску републику пре њеног формирања на терену. Трећи разлог је тај што је имао један врло позитиван став према одлуци Александра да 1921. године, када у Турској избија грађански рат између „кемалиста" и „султаниста", Александар одбије да учествује и да се меша у тај сукоб на противничкој страни, на оној која је супротна кемалистичкој, он је то одбио.

Однос између краља Александра и Ататурка довео је до формирања Балканског савеза у који су, уз Краљевину СХС и Турску, ушле Румунија и Грчка.

Емисију можете видети овде.