Рамштајн - када музика гори

Седимо на сену. Смрди на бабину шталу. Београђани кажу на слонару, ону стару, где је била Твиги. Још је дан. Блато од јучерашње кише, помешало се са осушеном травом. Прошло је тек десет минута од када смо последњи пут погледали на телефон. Није досадно. Гледамо у шаренолики свет који пролази и непрестано надире.

Девојка са црном шминком у црној...па рецимо, венчаници. Тип са брковима и перчином на врх обријане главе у кожном прслуку. Вероватно бајкер. Мама, тата и двоје деце од по двадесетак година. Мама има проширене вене на ногама, али је искусно понела подлогу за камповање, да се не умори пре времена. Син се скинуо го до појаса и скаче у неком само њему знаном ритму.

Наш је бар 10 година млађи од њега. Није се скинуо и још не скаче. Не пита ништа, само радознало гледа. Највећа брига је да ли ће видети све, иако је бина велика ко наша зграда. Ми правимо лејзи бег од сена, безуспешно. Играмо каладонт. Некрунисана сам краљица каладонта. Вежбало се у сличним приликама. Неколико селфија за успомену. Имамо по неки са сваког концерта.

Човек са точилицом на леђима права је атракција. Иза њега иде двадесетак у црно обучених странаца. Свуда теку црне реке, дугокосих. Ко неке поворке да табају блато око нас. Сви траже најбоље место за слушање и гледање. Нико ни да те гурне. Нит на око страшнијег, нит пажљивијег света - металци. Ко да сам се телепортовала у 1995. Иконографија је иста. Пиво је додуше скупље. Уз најразноликије фаце пуне ишчекивања, пада полако и сумрак.

Све је више људи око нас, а далеко смо од бине. Клавире нико не слуша. По неки поглед због дугокосих девојака у шорцевима који свирају познате мелодије. И млак аплауз. Када рекоше још три песме до почетка концерта живнусмо и ми са сламе.

И напокон... мрак. Мрак доноси два сата атака на сва чула укључујући и на она за која нисте знали да их имате. Знате оно кад вам музика вибрира кроз сваки молекул? Не знате? Нисам ни ја до јуче знала, а није мали број концерата иза мене.

То је оно када музику осећате целим телом. Када сви атоми упијају исту енергију у истом ритму. Дишете паузе, а примате тонове кроз кожу. Пламен из торњева и са бине која повремено гори појачан је са 2 милиона Вати гласним звуком. У истом ритму греју хипнотисана лица. Запале те заједно, па те врате у мрак. Тело прихвата игру брже од мозга.

Знате оно кад и унутрашњи органи почну да раде како им гитара диктира? Не знате? Штета. Десетине хиљада људи из целе Европе живело је тог тренутка једну мисију, једну емоцију и једну београдску ноћ за памћење исписану рифовима немачких виртуоза.

Нема тих слика које вам могу дочарати ни секунд тог аудиовизуелног спектакла. Нема тог снимка који може пренети ни делић емоције коју осетите када чујете тактове које сте толико пута слушали уз Јутјуб. Шездесет хиљада душа, једна мисао, једна енергија појачана на неограничено не могу да се сниме, ни ухвате. Нити забораве.

Време и простор су се сабили у једно, а Београд је опет био као некад. Спреман да прихвати, поведе, натера да се отвориш, заборавиш и заволиш...

Знате оно када пола речи не разумете, али све сте схватили из прве? Не знате? Никад није касно да осетите.